Колумна Марије Илић: Једно пролеће које увек болеће

На данашњи дан, 24. марта последњи пут села сам у школску клупу са друговима из одељења, скоро свршеним матурантима Гимназије и у неверици немо смо гледали једни друге на растанку, где свако одлази у непознато. Била је среда, али уместо да нас као и обично пропитује физику од које смо стрепели, професор је само рекао: “Децо, идите кући, па кад се видимо...” Кад или ако одједном је зазвучало исто.

Тог 24. марта, сви смо, као у каквом бунилу, прижељкивали да је уведено ванредно стање само мера опреза, а не најава за све оно што је уследило. Прве сирене које су око 20 часова запарале небо над нашим градом, паралисале су живот, који се наредних 78 дана након тога, а ни годинама после, није наставио нормалним током. Да се све то не дешава некоме и негде тамо, било нам је јасно убрзо, када је наш град страдао и то страдање однело прве жртве, оне недужне и без икаквог повода и разлога. Рушевине које је “Милосрдни анђео” под покровитељством Нато-а направио, успели смо да санирамо, сем оних на души. Те су трајне, уклесане и дан данас живе слике постале неотуђиви део свих нас.Сваки дан, попут секвенци хорор филма могу да препричам у својој глави од сумрака до новог сумрака, јер свитања било није. Свачији је губитак и свака туга наша, колективна. Иако смо живели, радили, бранили Матурски рад, иако су се деца рађала и Есмералда прогледала, иако памтимо и дружења, иако су се десиле и понеке љубави тада, иако смо видели невидљивог и натерали га да принудно атерира, иако смо наставили даље и саставили се у простору и времену, иако су прошла још 23 пролећа сећања не бледе. Сви смо страдалници, премда смо преживели, сви трпимо последице мада нам наизглед ништа није. Због чега или кога? Да ли је баш морало тако?  Ко је невин страдао, а ко је крив преживео, још горе профитирао? Како то сада утиче на квалитет и квантитет наших живота? Ваљало би свакоме од нас да се добро размисли у потрази за овим одговорима. Ако сте заборавили, завидим вам. Ако сте уз то још и опростили, презирем вас. Ако вас све ово не дотиче, благо вама, јер сте још увек млади или сте на време побегли одавде.

Данас, на 24. март, у ново пролеће, опет неки Гимназијалци стрепе од пропитивања, опет ће неко прогледати, опет ће нека нова душа доћи на овај свет. Наша је људска обавеза да се сетимо једног давног пролећа и да у тишини одамо почаст невиним жртвама. А она, морална обавеза је да наставимо паметно да живимо и не дозволимо да се оно што је било, икада више понови.