Колумна Марије Илић: Кад јагањци утихну

Шта смо све видели? Па видели смо да се за власт највише боре ови што су на власти. Зашто? Да су самоуверени и да поштено обављају свој посао не би било потребе да се оволико ангажују. Те возај људе аутобусима тамо амо, скупљај капиларне гласове, уцењуј, телефонирај, подмићуј, седи у фрижидеру, маши ручицама… значи страхота. Видели смо и да се све може кад се хоће- асфалтирање на које се чекало годину дана оп!- за два дана. Видели смо возове који јуре (ал додуше не и оног што нам маше кроз затамњена стакла), видели смо да  су плаве униформе у тренду (must have) ове сезоне, видели смо све и свашта- само нисмо видели нигде тв дуел који смо очекивали. Па - деца не дају. Деца су дозволила пак, гостовање у ток шоу. Нормално. Ту смо сазнали најбитније- да нико није наследио лепоту од старамајке, као и да све опозиционе представнике једнако сматра својим. Ионако је све ово  (не)културно забавни програм за (нашу) децу.  Ал’ мило им је да ту где су, ови на власти, и остану, иако само уздишу и кукају. Њима је најтеже. Шта смо још видели? Видели смо да на изборима имамо избор заиста. Појединим кандидатима свака част. Без падања у ватру, без спуштања на ниске гране, смирено и културно изложили су свој програм и одрадили своју кампању професионално. Знају они да они којима се обраћају, разумеју све чак и да им се ништа не каже. Али, лако је њима- немају шта да изгубе. Бар су сачували своје достојанство. До краја. Неки су своје успели да срозају на минимум. Они трећи га и немају одавно па су најмање морали да  брину око тога.

Из угла просечног гласача, то изгледа овако: имамо већ (не)виђено на власти и имамо неког ко би да се потруди да успоставимо неко нормално стање у држави, дакле може да се бира. Ови апстиненти мисле: ма то се мене не тиче, сви су исти. Ови приморани (мада нико не може да ме убеди да снага слободне воље није јача од свега) да гласају за неког, воде се оном: “вежи коња где ти газда реко па макар црко и газда и коњ”.

Епилог: Студенти увређени проценом да вреде свега једну црвену излазе на улице. Просветари (и предшколци!)  у штрајку. Млекари ономад протестују. Продавци на пијацама такође. Пољопривредници у шоку. Криза у најави, Русија и Украјина у рату, свет у хаосу,  шамарање на додели Оскара, на нашим адресама пуно нових непознатих нам станара који су уредно добили позив за гласање, а код нас на тв-у благост/рање.

Мислим, а вероватно ће ме демантовати ускоро, да смо сада све видели. Жали Боже овијех пара утрошених у путешествија, епп и све остало. Наших, народских пара, отетих нам. Могло је то за неке много скромније, а и мање глупо. Знамо се поодавно. Додуше, прслуке, одела, качкете, а вала и фризуре и шминку су неки и променили, али ћуд никада.

У међувремену, изабрана је најлепша српска реч праскозорје. Док је праскозорја биће и сванућа. Да ли ће нам и какво јутро у понедељак сванути, од нас зависи. Има, међутим,  још пуно лепих речи у нашем језику. Једна од њих је – тишина: Кад јагањци (а нарочито овце) утихну, па добијете прилику да се и ваш глас чује.