На судску мрежу потрошене 1,3 милијарде

Анализа садашње мреже судова и прављење нове за Министарство правде биће, како сада ствари стоје, можда и најтежи посао. Јер, не само да ће морати да нађе места за већину неизабраних судија које је вратио Уставни суд већ би требало да преиспита и постојећи "распоред" судова.

Званични подаци показују да су за судске јединице потрошене 1,3 милијарде динара. Али на пример, нису познати критеријуми по којима је неко место у подели "извукло" суд, а које је остало кратких рукава. Још мање се зна како су неки судови са мање предмета и мање судија који путују направили 12 пута веће трошкове од оних који много више раде и више путују.

Судска јединица у Руми, на пример. Овај градић има око 54.000 становника, тачно 4.601 предмет, 10 судија и записничара који путују и највећи цех од свих јединица - чак 50.871.000 динар. Притом, како наводе у управи, ту нису урачунати трошкови адвоката, тимача и поротника. Слично је и у Инђији, чија се матица налази у Сремској Митровици. Са око 47.000 становника, 5.240 предмета и 40.603.000 динара, ова јединица је по трошковима одмах иза Руме.

С друге стране, Младеновац има отприлике дупло више становника, његове судије три пута више предмета од румљанских и два пута више од инђијских. А потрошили су тричава три милиона динара, у које је урачунат и превоз за 12 судија и исто толико записничара.

Нелогичности има и у параћинском суду и тужилаштву, пошто државу више кошта њихов превоз него плате. У неколико случајева заказала је и географија, па је тако за Виши суд у Зајечару надлежан београдски апелациони, иако је од њега удаљен 238 километара, уместо, рецимо, да то буде Ниш, који се налази на 96. километру од њега.

Исто тако, грађани који нису задовољни пресудама суда у Панчеву морају да се жале Апелационом суду у Новом Саду, до кога путују сат и по, уместо да пресавију табак у Београду, од кога их дели само мост.

Није јасно ни због чега је без свог суда остао, на пример, Алексинац, градић који је имао храм судске власти још 1836. године, и чије становништво мора да прелази око 80 километара не би ли стигло до првог суда који се налази у Нишу.

Јагодинци морају да путују до правде чак у Рековац од кога их дели 30 километара, а до кога воде само две аутобуске линије дневно. А до суда у Свилајнца има чак 50 километара. У шали овде причају да ће им стићи пре пресуда него што они стигну до суда.

НА ЈУГУ ЗЕМЉЕ БРИСАН ПРОСТОР

Сви путници који из Бугарске улазе у Србију, на први суд би наишли тек на стотом километру - у Пироту.

- Иста је ситуација и са административном линијом, од Прокупља нема суда - каже председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић.

- То је брисан простор из кога је отишла сва интелигенција, без тужилаштва, адвоката, полиције. Једном речју, држава не управља тим подручјем.