Има ли ко да брани ћирилицу?

Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица, илочко писмо на Филипинима, писмо са Ускршњих острва, сликовна писма разних народа Латинске Америке, итд. Аустријски двор је Србе присиљавао да напусте ћирилицу и прихвате латиницу, да би их одвојио од православне Русије и да би олакшао њихов прелазак на унију. Искорењена је ћирилица код Пољака, Чеха, Словенаца, Хрвата, Дубровчана. Румуни у Аустро-Угарском царству су 1860. године подмићени од стране двора да напусте ћирилицу и пређу на латиницу, и за узврат им је омогућено да имају самосталну православну цркву.

Карађорђевићи су занемаривали ћирилицу и форсирали латиницу да би показали своје „југословенство“. Комунисти у Југославији су прешли на латиницу да би показали да су „раскрстили са великосрпском буржоазијом“. Године 1954. донели су Новосадски „договор“ који је имао за циљ искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. После распада Југославије нове власти у Србији настављају искорењивање ћирилице да би показале „дистанцу од Русије“ и обезбедиле „пропусницу за Европу“.

Седамдесета је годишњица Павелићеве забране ћирилице. Две године касније Броз њу није отворено забранио, него је на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу поставио само латиничке пароле. Српским комунистима је то био довољан миг за затирање ћирилице, и истрајавали су на томе до данас, када се у Србији спроводи необјављени државни програм латинизације као највидљивији начин њеног расрбљавања.

Данас се они другачије зову, али су подједнако немилосрдни у брисању српског писма, иако се народ на референдуму за Устав 2006.г. определио за ћирилицу, па члан 10. Устава гласи:

„ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Очигледно је да се само употреба других језика и њихових писама уређује законом, али је донесен неуставни закон којим се одређује шта се пише ћирилицом, а шта латиницом, па је он постао главна полуга државе за њену латинизацију. Тим законом су предвиђене казне само за непримењивање латинице, иако је угрожена ћирилица. Уставни суд Србије се већ дуго не оглашава о поднесеном захтеву за оцену уставности тог закона.

Већ годинама од свих ћириличких народа на свету само српском народу његова држава није омогућила да може набавити ћириличке рачунаре и ћириличке мобилне телефоне, те да на купљеној роби може видети своје писмо.

На делу је нови огромни талас латинизације. Ево само неких доказа:

У школству Србије почиње коришћење неуставног правописа у коме је и латиница стандардно писмо српског језика, иако то води нестанку ћирилице. Српски лингвисти су, по партијској линији, туђе писмо и увели у српски језик с циљем да временом замени ћирилицу, јер два писма не могу опстати у једном језику.

Школство Србије држава снабдева само латиничким рачунарима. Грађани су доскора имали ћириличке личне документе, а сада добијају латиничке. После поднесеног захтева кроз три месеца могу се добити и ћирилички документи. Уместо да је то правило и обавеза државе, а издавање латиничких докумената на изричит захтев грађанина (http://www.cirilica-beograd.rs/ДОКУМЕНТА/110731_108/).

Држава крши свој Устав и путем нових саобраћајних таблица означених словима хрватске латинице, иако је европски стандард могла остварити применом грчког и бугарског поступка употребе оних слова свог националног писма која у истоветном или измењеном значењу постоје и у латинској абецеди. Уместо тога обмањује се народ изјавама о „ усклађености српских таблица са Европом“, „захтевима Европе“, „цео свет пише латиницом“(http://srbskacirilica.rs/Отворена-Писма/110831_113/).

Доскора је цела Србија била украшена фотографијама њених лепих предела на великим билбордима уз ћирилички испис, а одскора су нове фотографије уз хрватску латиницу.

Доскора су у Београду картице за превоз ГСП-а биле ћириличке, а сада су латиничке, и тим писмом се рекламирају (http://album.cirilica-beograd.rs/index.php?/category/GSP).

У Србији је потпуни медијски мрак за све што је српско, па ниједне новине неће да објаве уставну одредбу о писму. Али објављују лаж да је богатство имати два писма у једном језику, и да су по Уставу равноправне ћирилица и латиница. Шире је они који су школовани и плаћени да чувају националну културу – лингвисти, универзитетски професори.

Ако држава не може да своју територију и свој народ брани војском, тражимо да му омогући одбрану чувањем сопствених културних симбола, уместо да посеже за туђим. Ћирилица је од непроцењивог значаја не само зато што је Срби баштине већ хиљаду година, него и зато што као једино српско писмо чува српски језик од оних на западном Балкану који њиме говоре а дали су му своје име. Чува га и од Европе која ће увек држати страну Хрватима и временом, када Србија још више ослаби, наметнути Србима хрватско име језика.

Наравно да је латинизација православних, ћириличких народа, процес од геополитичког значаја по матрици: докле је стигла латиница, стигло је и унијатство (данас екуменизам), а сутра ће стићи римокатолицизам. Овај изгон ћирилице само је наставак старе политике све већег удаљавања Србије од ћириличке Русије.