Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Миодрага Тасића: Први пут у историји Србије

rss

27.06.2021.

Често чујемо од српских званичника како је нешто први пут у историји Србије, да никада боље није било, да се данас највише гради, ствара, привређује. На такве тврдње представника садашње власти многи иронично одмахују руком или негирају у потпуности њихове изјаве. Штавише, неретко се спрдају с таквим наводима. Међутим, свако иоле поштен и непристрасан мора признати да је збиља много тога данас први пут у историји Србије. Чак јединствен пример!

Фото: Иван Алексић / Unsplash

Образовање најпре. Никада у Србији није било лакше завршити основну школу. Више нико од основаца не понавља разред због незнања. Сада завршавају осми разред чак и деца која нису научила таблицу множења. Ни они што не умеју да испишу сва слова азбуке неће бити спречени да полажу малу матуру. Некада је било другачије. Учитељи и наставници не само да су обарали најслабије ученике, већ су их и тукли. Покушавали су свим средствима да им утуве у главу макар оно најосновније. Прут, лењир, шамари, клечање на кукурузу до недавно је припадало редовној пракси у васпитању и учењу младежи. Наравно да је данашњи приступ напреднији и сврсисходнији, што се и голим оком може уочити на сваком кораку.

Ни средња школа више није баук. Мало који средњошколац неће стећи жељену диплому, ако само жели. Читај, ако колико - толико редовно долази у школу. Факултети, такође. Уосталом државни факултети су спустили критеријуме, а приватни широм отворили врата за младе бруцоше жељне знања и експресне каријере. Све то некако постаје тренд у образовању. Тачније, мегатренд. Ту је друштво на великом добитку. Рецимо у 19. веку Србија је слала децу у Европу на школовање.  С намером када се ишколују и стекну висока звања, да се врате у отаџбину. Заиста је тако и било и ти млади зналци су покренули Србију крупним корацима напред. Ипак, то је много коштало ионако сиромашну Србију. Зато сада на нашим универзитетима стварамо кадрове који ће већ сутра повући државу у још већи прогрес и напредак. Под условом да је могуће ићи брже од овога данас!

Општа демократизација друштва не огледа се само у могућности да дословно баш свако може завршити основну, средњу школу, факултет, све до титуле доктора наука. Не само то, већ и све државне функције, звања и положаји практично су доступни  нашем грађанину. Ако је код Наполеона сваки војник носио маршалску палицу у торби, у Србији сваки пунолетни грађанин може бити амбасадор! Довољно је само подржавати актуелну власт, аплаудирати првом и једином до изнемоглости, сликати се кад треба и где треба и поменути оног првог двадесетак пута дневно. Минимум. Тада је амбасадорска функција достижна чак и некоме ко никада није радио ни послове секретара у дипломатији. Милош Црњански или Јован Дучић су могли само да маштају о брзом дипломатском напредовању. Наиме, обојица су годинама били аташеи, секретари, и тек на крају отправник послова при амбасади (Дучић). Стога је постављење извесног Марка Ђурића за амбасадора Србије у најјачој светској сили потез вредан дивљења. Ако он може равноправно разговарати с Бајденом, што не би било ко од нас могао бити амбасадор у неком Белизеу, на пример?

У данашњој Србији први и једини пут ни чланство у академији наука није неостварљиви сан. Напротив. Већ место председника академије предвиђено је само за изабране(ог). Председник најзначајније научне институције у земљи не мора нешто да је народу познат по својим научним дометима, већ по политичким изјавама. Поготову када мудра седа глава закључи да је део српске територије трајно изгубљен и да се из колевке српства треба достојанствено повући! Треба бити академик, па разумети овога шта збори, пошто обичан српски гласач и порески платиша не може разумети како се то достојанствено капитулира!

Први пут у историји се оволико и овако гради. Надграђују се вишеспратнице, тек свечано отворени ауто-путеви руше се и пуцају, а брда померају, поплочани тргови више пута се обнављају, реновирају или у потпуности преправљају. Подижу се импозантни споменици, што је више доказ величине садашњих него оних којима су споменици посвећени. Мали је застој у градњи градских гондола, верујем жичара, јер гондоле су чамци у Венецији, широм света познати. Нешто је запело тренутно и са градњом на оно мало преосталих градских паркова, као и са мини хидроелектранама у још неосвојеним планинским речицама и потоцима. Но, верујемо за кратко. Тако да ће први пут у историји Србија остати без бистре воде. Уосталом, шта ће нам вода? Бројни извори питке воде већ су продати странцима, слично као банке, фабрике дувана, цементаре, плодна земља, рудник злата... Ускоро ће Србија први пут у историји имати индустрију у потпуности у страном власништву. Само ће радници бити српски. Макар они што нису били кадри стићи и утећи из овог економског тигра.

На крају, никако последње, први пут у историји српски народ не треба да брине за будућност. Толико нам добро иде да на будућност не треба ни мислити. Carpe diem – искористи дан. Живи у садашњости и уживај колико још можеш. Шта ће бити сутра, овде је и слепцима јасно. Не знам зашто се само о томе ћути?

Миодраг Тасић

Коментара: 0


# Миодраг Тасић
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима