Колумна Марије Илић: Пелцер

Значи безбрига тотална. А ако и припуца, арсенал од чак 19 (и словима: деветнаест!) пиштоља на воду. Па, мало ли је? А кад економски тигар попут нас зарежи на сићушне непријатеље… Подвијеног репа вратиће се одакле су дошли. Ми осуђујемо, али не санкционишемо. Ми подржавамо, али посматрамо са стране. Дипломатија на нивоу. Неки се рату радују, а неки и страхују, зависно од претходног искуства.

Ко је профитирао у метрима квадратним трља задовољно руке. Ко је изгубио и то што је мучки стекао, а можда и највредније, јежи се на сваку слику која пристиже из ратног подручја. Предизборне активности утихнуше пред звуцима сирена. Корона нестаде у облаку црног дима од детонација. Сви доскорашњи епидемиолози и здравствени радници у покушају, преорјентисаше се на ратне војне аналитичаре. А ми спокојни. Видели смо грашак, пасуљ, пиринач, уље… На сликама. И двојицу кромањонаца који се погађају као на пијаци ко је у праву. Министар војни гланца чизме и анализира везивање пертли. Народ ужива благостање маштајући о обећаном: сања плате од 1000 евра, нове аутопутеве, бесплатне вртиће и разне помоћи државе. Само да нам на крају не затреба она “прва помоћ”.

Лично, жалим сваки народ коме бомбе падају на главу. Жалим за сваком жртвом рата, који започне углавном на иницијативу оних који у њему учествују из фотеље и безбедног склоништа. У рату нема апсолутних победника. Сви губе, мање - више. Ми смо већ све што смо могли изгубили. Остало је понеко достојанство, за пелцер. Колико пелцера се примило, показаће се већ 3. априла. Само да рата не буде.