Колумна Марије Илић: Ђаво је однео шалу

Можда не умеју да изговоре А већ га супституишу самогласником О, можда не умеју да изговоре ВАЗДУХОПЛОВ, ТЕЛЕПОРТОВАЊЕ или НАВАЛЕНТНОСТ, већ пермутују гласове у речи, не умеју да дају одговор на просто питање а да исти није у форми питања, не умеју да саставе просту реченицу (о простопроширеној сањају), не умеју “да разумеју како да разумеју”, не умеју да препознају своје грешке већ је увек неко други био, јесте и остаће крив... Оно што сигурно умеју јесте да манипулишу јадним, напаћеним народом лажним обећањима, подмићивањем и претњама. У реду је. Нису сви елоквентни, добро. Некога „сажваће“ трема, добро. Неко има говорне мане, добро. Неко не зна шта да каже док му се не „сипа“ у главу, е- то већ није добро.

Било је забавно на почетку гледати и слушати “црњаке” „путујућег циркуса“ са плејадом фрикова и сумњивих ликова, а онда је ђаво однео шалу. Тај, ђаво, Луцифер, Сотона, Самаел, назовите га како хоћете, није крив. Некада је и он био анђео, али се супродставио Богу и прогнан је. Криви смо ми, који чак немамо храбрости ни да се супродставимо као да је сам Бог у питању. Лепо смо се забављали, мислећи да циркус ипак само гостује у нашој земљи. Али, циркузанти су одлучили да остану ту где јесу по сваку цену. А и цена није нека: која црвена, који литар уља, кило шећера... Није додуше баш да смо ћутали. Коментарисали смо сваку догодовштину за рубрику „веровали или не“, делили друштвеним мрежама да наша запажања виде и они слеповерујући, лупали у шерпе са прозора да нас пусте из ковид карантина, али то би било то. Из искуства знам да је тапкање по рамену (али да нико не види) сва подршка оних који потајно деле исто мишљење. Јавно, све (ни)је добро,“али боље да ћутим“. Рече им “човек”: “Тишина тамо!” и они озбиљно схватише.Ћутање је злато за њих, да, али и живо блато за нас.

Не пратим више политичка дешавања. Откако на чело војске дође курсаџија министар па онда пређе лепо човек на чело полиције, министру другом опростише плагирани докторат, ватерполиста промени тим у сред утакмице, докторка медицине за тили час оде у неке друге министарске воде, чале поста „тата без алата“ (и упркос законима природе јер су изгледа и њих успели да пренебрегну) и сл., одустала сам. Битно ми атакују на интелигенцију, а и на нервни систем. Ипак, не могу баш све да не видим и не чујем , још мање да не говорим. Само се све мање смејем. Газе нас (и буквално) без пардона, називају нас нерадницима (без дана радног стажа), потурају нам неистину под нос (као да мирише) и своја (не)дела приказују као „едукативни“ програм. Једном речју- Бог на небу, они у рају, а ми са поменутим ђаволом, делимо пакао. Шалила бих се и ја на рачун зелених чарапа што оно премијер/ка носи да ми је плата макар у вредности једне њене ципеле, шалила бих се за испраћај под шатром и распевану свиту да ми је до песме,  шалила бих се у вези кратера у мојој улици да не лупам ауто и ноге туда сваки дан, шалила бих се на рачун минималистичког минималца да њиме може да се бар преживи месец дана, шалила бих се у вези пуно тога, али ђаво је однео шалу. Тај хумористички аспект гледања, комедију у најави, претворио је у трагедију.  Коме је још увек смешно, благо њему, спасио се. А ђаво ме однео ако више назирем крај свему овоме. Дно је изгледа било шупље, бездан краја нема.

Марија Илић