10 кључних карактеристика Монтесори метода

13.01.2016. припремила Весна Јовановић

Монтесори метод у потпуности уважава дечју индивидуалност и од ње полази. Конципиран је тако да користи предности само-мотивације и јединствену дечју способност само-развоја и усавршавања личних способности.

Фокус је на индивидуалном учењу - препознаје се и поштује лични темпо с обзиром да свако дете учи другачијим темпом. Дете је упослено оном активношћу према којој има одређене склоности, ради по сопственом нахођењу, понављајући задатке онолико колико само жели. На тај начин, оно гради позитиван став према сопственом учењу и позитиван става према школи.
Само-исправљајући материјали / материјали са контролом грешке омогућавају да деца уче на сопственим грешкама све до проналаска исправног решења. Могућност да дете само провери да ли је негде погрешио, где је погрешио и како то да исправи, доприноси развоју унутрашње контроле, а самим ти јавља се и унутрашња мотивација као неопходан фактор учења. Ово погодује развоју самосталности и независности.
Деца су мирна по сопственом избору и поштују друге унутар окружења. Монтесори метод подстиче децу да поврате свој “унутрашњи темпо” који је природни део њиховог идентитета.
Фокус је на конкретном учењу, пре него на апстрактном; деци је потребно да ствари осете сопственим рукама.
Доступност свих материјала деци омогућено је постављањем на полицама у њиховој висини, постављањем предмета у висини очију. Сваки материјал има своје стално место. На овај начин се развија смисао за ред од малих ногу и он је темељ за квалитетан процес учења. Ред омогућава да се креира стабилна средина у којој се дете лако сналази и тиме се смањује страх од новог. Стратегија да у простору постоји само један примерак сваког материјала поспешује процес социјализације, јер се деца морају договорити ко ће узети који материјал или ће га заједно користити.
Деца раде с радошћу и с осећајем откривања, уче “упијајући као сунђери”. Њихова мотивација везана је за процес самог рада, а мање за крајњи продукт. „Одрасли раде да би побољшали окружење, а деца да би побољшала себе” – речи су Марије Монтесори.
Окружење обезбеђује природни осећај за дисциплину. Правила су јасно дефинисана и не наметнута од стране детета или одраслог (васпитача/ учитеља).
Окружење је “припремљено” за децу. Све у соби има специфично место на полици. Деца су по природи уредна, а овако намештена соба им омогућава да расту на позитиван начин. Специфично припремљено окружење омогућава детету да тачно зна шта има на располагању тако да само може планирати своје активности.
Одрасли (васпитач/ учитељ) има не наметљиву улогу, улогу посредника у процесу учења, при чему мора водити рачуна да не омета иницијативу и слободу детета. Он је спона између детета, средине и материјала. Монтесори васпитач/ учитељ препознаје потребе детета и зна да примерено одговори на њих. Зна да се повлачи, да се уздржава у право време, да допустити самосталност и да помаже само онолико колико треба и онда када је то потребно. Кад дете постаје активно, васпитач/ учитељ мора постати пасиван. У свом пасивном држању васпитач/ учитељ ипак мора бити активан и будно пазити и опажати. Само преко повученог начина понашања он може изаћи у сусрет дететовој потреби да то само направи. Васпитачи/ учитељи се сматрају помоћницима за развој самосталне личности. Они су флексибилни. Са стрпљењем објашњавају функцију и начин употребе монтесори-материјала и потичу их да се њима користе.
Деца нису мотивисана одраслим (васпитачем/ учитељом/ родитељом), већ потребом за само-развојем.