Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Осврт: Je suis Charliе

rss

10.01.2015. Миодраг Тасић

Je suis Charlie? Свет је згрожен. Исламски терористи, рођени и одрасли у Француској, убили су дванаесторо људи у редакцији сатиричног листа „Шарли Ебдо“, јер су били повређени карикатурама које овај лист објављује.

Осврт: Je suis Charliе

Карикатуре су приказивале, између осталих, и пророка Мухамеда у не баш похвалном смислу! Од страдалих десеторо су карикатуристи. Бранитељи слободе говора, културе, независне штампе, устали су у одбрану професије и слободе изражавања. Ја сам Шарли, ми смо Шарли, прсе се, помало лицемерно, поборници правде, демократије, слободе изражавања. Пале свеће и као саосећају с породицама побијених и француским друштвом.

Ето, шта значи велика Западна демократија. Карикатуристи „Шарли Ебдоа“ слободно могу да приказују Исуса Христа у највулгарнијим карикатурама. Нико у хришћанској Европи није тиме посебно повређен. Да не говорим како су тек Србе приказивали у време НАТО агресије. Као Србин држи у рукама одсечену албанску главу! Иначе, баш тада, у време Нато агресије, бомбардована је зграда Телевизије Београд, као легитимни циљ. Нато бомбе су усмртиле шеснаест српских новинара. И тада је затајила велика Западна демо(но)кратија. Нико на Западу није озбиљно подигао глас због овог злочина. Изузев Грчке, али Грчка јесте извор демократије, но та демократија више не живи. Ова данашња се изродила у нешто друго.

Оправдање НАТО пакта било је да су новинари вршили пропаганду! Ваљда је требало да саде лук, ваде угаљ, шта ли?  Или ја не разумем суштину „Западне демократије“ или су у питању двојаки аршини?

Ово друго ми је ближе. И не само када су новинари у питању. Има двојаких аршина и у самој Европској унији. Чујем у ТВ дневнику, иначе моја омиљена емисија“, Европска унија предвидела велики новац Србији из предприступних фондова. Важно је само да постоји добар пројекат, заснован на европском законодавству и паре ће потећи у сиромашну Србију. Неколико минута касније, премијер Вучић се бреца на неког новинара у истом ТВ дневнику и објашњава да неке лоше анализе долазе од оних које плаћа мистер Давенпорт и Европска унија да лоше пишу о Србији! Европа и пали и гаси. Финансира пројекте по Србији, али и плаћа некима да лоше пишу о Србији!

Вратимо се ми нашој свакидашњици. Ономе што сами можемо да поправимо, да средимо, да улепшамо. Где не зависимо од Европске или неке друге уније, од Афро-азијских интеграција, Оебса, који здушно чека на Дачића, па чак ни од добросуседске сарадње с милим нам комшијама. У Србији много тога не штима. Просвета, здравство, економија, морал становништва, правосуђе, управа... Рекло би се бар половина од свега не ваља. Ако је судити по томе да владајућа странка на сваким изборима у Србији, чак и у најзабитијој паланци, добије минимум 50% гласова. Дакле, половина народа је задовољна. Остали нису и та друга половина ставља клипове у точкове развоја. Како неутралисати отпор недобронамерних и решити горуће проблеме?

Да сам ја некакав саветник у Србији, не бих само узимао велику плату, уз све остале привилегије, и не бих докон седео крај рачунара. Предложио бих радикалне потезе, мада бих то „радикално“ изоставио. Пара уши.

На пример, просвета. Голем новац се одваја за школе, факултете, установе. Истина, процес образовања изузетно је демократизован. Приближен свакоме. Нема више нашег грађанина који не може да заврши школу. Не основну, већ средњу. Ма шта, школа! Факултет је свакоме данас доступан. Уз нешто напора стиже се и до доктората. Сваки град располаже с неком вишом школом или факултетом. Где нема државних, приватни униврерзитети и факултети ничу као печурке после кише. Неки факултети се студирају и на даљину. Преко рачунара полаже се испит!

Е, када је тако, зашто онда давати новац за одржавање зграда, за чистаче, струју, грејање?  Зашто да ученици и студенти морају да путују, да станују у хладним собама, да троше муком стечени новац својих родитеља? Друг Тито је вечна инспирација нашим људима. Чак и данашњи политичари покушавају да копирају Тита. Нека онда и примене нека доказана Титова искуства. У оно, Титово време, учешће у Народно-ослободилачкој борби доказивало се уз два сведока. Неко ко је имао статус партизанског борца, могао је да потпише човеку кога је познавао и с ким је ратовао, статус учесника НОБ-а. Два таква потписа и постајеш борац. И не само борац. Мани борачку књижицу. Ко је имао статус учесника НОБ-а од 1945. имао је 10 % додатка на пензију. Они из ' 44.-те добијали су 30 % а из ' 43.-ће 60 % додатка на пензију. И тако даље! И кад је већ добио статус борца, потом је исти тај другима могао да потписом докаже његово ичешће у НОБ-у. Тако смо се борили за данашњицу и ово што сада имамо!

Елем, у светлом циљу транзиције, опште штедње, рационализације и пута у „Европу који нема алтернативу“, требало би размислити о могућности да путем два сведока делимо сведочанства, односно дипломе. Неко ко има дилому економисте може својим потписом гарантовати, ако зна човека и ако га провери, да тај може постати економиста. Правници би испитали потенцијалне колеге и признавали им статус правника. Филозофи млађаним филозофима, лекари новим лекарима, официри да признају чинове новостасалим официрима. И тако у круг. Да пробамо десетак година и верујем да само боље може бити. Уосталом, некада су занталије училе код мајстора и од самих мајстора добијале мајсторско писмо. Вредело је више од свих данашњих школа. Разуме се да би два доктора наука могла да прогласе новог колегу. Најстручнији су у том послу.

Нек народ прионе на посао. Држимо се мотике, мистрије, струга, шрафцигера, пијука, њега посебно, а дипломе ће лако доћи!

Миодраг Тасић
Миодраг Тасић

Коментара: 0


# Миодраг Тасић НАТО ЕУ Шарли Ебдо ислам хришћанство религија карикатуре тероризам НОБ
@



 

[ Додај коментар ]