Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Пустош у некадашњем рударском насељу

rss

20.10.2006. З. Глигоријевић

Било је и Белгијанаца, Немаца, Далматинаца, Хрвата, Словенаца, Бугара и Албанаца. Сви смо живели као једна породица. Врата се нису закључавала, па је свако могао да уђе у свачији стан

Град мртвих рудара

Алексиначки рудник, гигант мрког угља са шест јама, у којима је радило око пет хиљада рудара, отворен давне 1883, а затворен 1990. године, сада делује толико сабласно да би могли да послуже за снимање филмова страве и ужаса. Истоимено рударско насеље у коме, како нам рекоше, живе мртви и живи рудари, има 1.600 становника. Уместо 500 ђака, основна школа има мање од 200.

Ниједна фирма не ради. Ту је и амбуланта у којој лекар опште праксе и стоматолог раде сваког другог дана, и то само пре подне. Мештани насеља не памте када је гостовала нека позоришна или биоскопска представа, а у хотел "Рудар" данима нико не свраћа.

- Највећа производња била је шездесетих година, када се производило по 400-500 хиљада тона угља. Међутим, како је у то време нафта постала главно средство за огрев, а угаљ нерентабилан, радило је само друго окно. Годишња производња је смањена четири пута. Но, и поред тога, то је била добра производња и рудник је сам себе издржавао - прецизира Љубиша Станојевић, некада сменовођа, а сада председник Синдиката.

Масовно исељавање из насеља почело је 1983. године када је погинуло 35 рудара, а нарочито 1989. године, када је 91 копач црног злата страдао у окну. Годину дана касније влада је затворила Алексиначки рудник, иако је имао билансне резерве од преко 30 милиона тона једног од најквалитетнијег мрког угља у Србији.

- Самим тим, ово насеље је већ мртво. Знате ли шта је значило када хиљаде рудара прими плате и крене да купује. Град је цветао! Сада више нема никаву перспективу. Поред тога, 1982. године у Немачкој је купљена опрема за широко чело у вредности од 8 милиона ондашњих немачких марака, која би дуплирала производњу. Нажалост, већи део опреме остао је 700 метара под земљом. Две године после несреће у насељу се није могла чути музика. Поред породица страдалих рудара, унесрећени смо и ми који смо остали живи - додаје Станојевић.

Време када је рудник издржавао цео регион и када су у насеље долазиле јавне личности живе, само у сећањима времешних људи.

- Имали смо прве спратне зграде. Бока Петковић, отац глумице Злате, подигао је најлепши Дом рудара у ондашњој Југославији. Били смо најурбаније насеље у околини, у које годинама нико не улаже. Једино је ЦХФ адаптирао основну школу - тужно ће Никола Паповић, који је радио као бравар на одржавању.

- У срећна времена, понуда на пијаци у насељу била је много боља него у Алексинцу, а сада имамо само два драгстора. У хотел данима не уђе ниједан гост - додаје Топлица Блажановић, конобар.

- Некад је овде била бања, а сад је Циган мала и насеље избеглица. Немам ништа против њих, али зашто општина шаље овде само социјалне случајеве? - пита се Албин Земљак, пензионисани рудар, чији је отац Јоже, такође, био рудар.

Недељка Ружић, која се 1951. године доселила у насеље с родитељима Луком и Никосавом и осморо браће и сестара, период детињства и одрастања памти као најлепши у свом животу.

- Некада је овај рударски градић био попут ботаничке баште, пун људи разних националности Белгијанаца, Немаца, Далматинаца, Хрвата, Словенаца, Бугара и Албанаца. Сви смо живели као једна породица. Врата се нису закључавала, па је свако могао да уђе у свачији стан. Сада већину живља чине Роми, кој су уништили травњаке и донели свој стил живота и навике.

Она каже да су најтужније биле сирене, које су наговештавале несрећу.

- Сирене су нас најчешће будиле рано ујутру или ноћу, што је било посебно сабласно. Сви житељи би тада трчали ка окну, без обзира на то да ли су њихови рођаци били у смени. Рудник је био у полумраку, а из окна су излазили црни, замашћени људи којима су се назирале само беоњаче. Насеље Алексиначки рудник је мртав град, с рударима испод земље и пензионисаним рударима, који још њоме ходају - плачући прича Недељка.

Окна зарастају у траву. Уместо сирена, над њима сабласно шуми ветар, који непрестано подсећа на трагедију која је задесила некада врло жив град.


video...

Коментара: 12


# Алексиначки Рудник општина рудник Љубиша Станојевић Албин Земљак Дом рудара
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+0) (-0)

    Vladan 07.11.2006.
    Prijatelju svaka ti cast samo sto to vise izgleda da nikoga nezanima.

  • (+0) (-0)

    82.114.70.34 30.01.2007.
    istine radi kada se govori o aleksinackim rudniciam. u naslovnom delu stoji da je tamo radilo mnogo albanaca ,sto ne odgovara istini na rudniku su radili MUslimani Sadasnji Bosnjaci jedan deo njih i dan danas zivi na rudniku. To su pre svega bili ljudi iz Sredacke zupe kraj Prizrena .Pre svih Jablanicani a i ostali. Mnogi od nji su ostavili svoje zivote u oknima rudnika do samog njegovog zatvaranja. Sa postovanjem

  • (+0) (-0)

    Stanojevic Ljubisa 19.02.2007.
    Lepo bar za pocetak
    Radilo je dosta i Albanaca sa Kosova,kao i Muslimana kao i svih drugih.

  • (+0) (-0)

    Dragica Eklund 02.05.2007.
    Rudnik je bio legenda i ostace legenda!
    Nego hajde da se mi ponovo ujedinimo,mesto da kukamo,ko je bio ko,koje nacionalnosti?Sve nacionalnosti su uvek bile dobro primljene na nasem Rudniku,ali trebamo zaista da pokusamo Svi zajednickim snagama,da Rudnik ponovo stane na noge!

  • (+0) (-0)

    Tomislav Nikolić 15.06.2007.
    Sa tugom i setom pročitao sam ove redove o Aleksinačkom rudniku gde sam završio Rudarsko industrisku školu od 1952 do 1955 godine.Godinu dana sam radio kao KV rudar kopač ali sam osetio da je to hleb sa 7 kora i blagovremeno promenio zanimanje.Ja sam 1956.godine odveo u jamu na Prvom oknu doktora Branislava Stankovića, specijalistu za uho,grlo i nos iz niške bolnice da se Dr Stanković na licu mesta uveri u kakvim uslovima rade rudari.Posle toga, Dr Stanković je rudarima davao duplo više bolovanja nego do tada,svim rudarima koje je lečio i operisao u niškoj bolnici.Sa žaqljenjem sam doživljavao i pratio sve nesreće koje su zadesile Aleksinačke rudare.Sećam se, posle poslednje katastrofe, pre nego će rudnik biti zatvoren u Zenici je odigrana prijateljska fudbalska utakmica izmedju Jugoslavije i SSSR-a a sav prihod sa te utakmice bio je namenjen porodicama nstradalih rudara.I gle čudne ironije, kada su izmireni svi troškovi oko igranja utakmice, za porodice poginulih nije ostao ni dinar.

  • (+0) (-0)

    Дацин Предраг 13.08.2007.
    Пуно лепих успомена понео сам иѕ Алексинца.Судбина свих рудника је иста.Једино остају предивни људи РУДАРИ који су у свим рудницима исти.Овим путем их све поѕдрављам а посебно МЕРАЧЕ.

  • (+0) (-0)

    Sasa 01.03.2008.
    Dragi moji rudari SRETNO, i ja sam veci dio svog zivota provei u jami u Bosni dobro znam sta je biti tamo ali bolje i tamo ali imati posao nego biti bez posla. Ovi su sada sve rasprodali i pokrali pa nemozemo ni u jami da radimo

  • (+0) (-0)

    kapDragan 02.09.2008.
    onaj lik od gore sto kaze da je rudnik cigan mala i izbeglicki kamp,on je olos jebem li ga usta da ga jebem smrdljiva....rudnik se urusio zbog albanca.

  • (+1) (-0)

    arben 16.11.2008.
    pre sam ziveo u rudnik kad se desilo nesreca moj otac pogineo 1989 sa 90 rudara tada nisu gledali koje albanac koje serbin sfi subili jedan a sada pishu ovde bezveze da znam kosi ti otkinuo biti muda shto pishesh albanci srushili rudnik

  • (+0) (-0)

    Ljubisa 12.01.2009.
    ove godine bice tuzan jubilej-20 godina od nesrece i zatvaranja Aleksinackog rudnika,valjda ce se povodom tog tuznog dogadjaja okupiti svest i pamet za bolje sutra

  • (+0) (-0)

    tomislav nikolić - pirke 07.10.2009.
    Ja sam se već javio jednom na ovom sajtu.Očekivao sam da će se javiti još koji djak bivše rudarsko industriske šklole, generacije 1952 - 1955 godine. Bilo nas je preko stotinu djaka iz cele bivše Jugoslavije.Velika većina nas bila je vrlo siromašnog stanja a rudarska škola u Aleksinačkim rudnuiku b ila je besplatna, pa smo zato i potražili utočište u toj školi.Prošlo je već 53 godina od kako je ta naša generacija završila školovanje. Neki od njenih djaka poginuli su u češćim nesrećama u aleksinačkim rudnicima a najviše nih je promenilo zanimanje.Drago bi mi bilo da se još koji bivši djak RIŠ javi .Pozdrav svima sa rudarskim pozdravom SRETNO.

  • (+0) (-1)

    Ivan Murovec 08.09.2011.
    Mi smo bili tam okoli 47 godine, a poslije otisli v Rasu-Podlabin (Istra), i poslije v Belgiju. Bilo mi je 5 ali 6 godina i cuvao sam prasice, i birao uglo pod teleferika


[ Додај коментар ]