Јелена Димитријевић: Светска путница

Рођена је у Крушевцу као десето дете у богатој трговачкој породици, од мајке Стаменке и оца Николе Миљковића. Након очеве смрти прелази с мајком у Алексинац, где се сама образује предано читајући књиге из породичне библиотеке, упркос тешкоћама због повреде ока коју је задобила као девојчица. Удаје се за Јована Димитријевића, потпоручника српске војске, и са њим одлази у Ниш. Своју опчињеност источњачком културом којом је одисао овај град, а нарочито животом жена у харемима, Јелена описује у књизи "Писма из Ниша. О харемима".

Говорила је више страних језика, била је чланица женских организација попут Кола српских сестара, Женског друштва, бавила се хуманитарним радом, а текстове и песме објављивала у многим часописима. О богатим искуствима са својих путовања по Европи, Америци, Азији, Африци оставила је сведочанства у делима "Нови свет или у Америци годину дана", "Седам мора и три океана. Путем око света", "Писма из Индије", "Писма из Солуна" и др. Писала је о различитим културама и менталитетима, познанствима са значајним личностима, сусретима са светским феминистичким организацијама, полемисала је са највећим политичким ауторитетима свог доба. За свој роман "Нове" (1912), о еманципацији турских жена у Солуну, добија награду Српске књижевне задруге.

Након смрти у Београду 1945, ова књижевница ретког талента и оригиналности одлази у заборав. У званичним историјама књижевности можемо се информисати само о њеном роману "Нове" и да је "приказивала највише оријентални свет, нарочито живот турских жена", како стоји код Јована Деретића, односно да су њена дела "без веће оригиналности и јаче снаге", али да она ипак "имају свог интереса и своју читалачку публику", како је писао Јован Скерлић.

Нигде се не помиње да је за живота успела да објави велики број књига, од којих су неке преведене на више језика, или да је добитница значајних књижевних признања. Тек деведесетих година прошлог века, захваљујући феминистичком читању књижевница и теоретичарки попут Светлане Томић и Биљане Дојчиновић, поново се јавља интересовање за лик и дело Јелене Димитријевић. Без новог читања истраживачица не бисмо имали готово никаквог знања о "мислећим женскињама" тог доба и њиховим делима у којима су пропитивале друштвене односе и женску подређеност.

Путописи Јелене Димитријевић јесу провокативни, полемички и феминистички политизовани. Према мишљењу Светлане Томић, њена "Писма из Ниша. О харемима" су оригинално дело, изузетне уметничке снаге и крајње сложено написано. Оригиналност се огледа у томе што дотад нико у српској књижевности "није успео да напише путопис-епистоларни роман или есејистички дневник у писмима, у којем су главне јунакиње жене".

У својим путописима она пропитује репресију патријархата и ограничавање слободе и женске сексуалности, и проговара о "новим" турским женама интелектуалкама код којих се рађа свест о обесправљености и одузимању женске индивидуалности. Равно сто година касније роман "Нове" доживљава друго издање (Службени гласник 2012), а град Ниш јој се одужује постављајући бисту на Нишкој тврђави и посветивши јој једну улицу. Ипак, дела Јелене Димитријевић, изузетног уметничког талента, оригиналности и напредних идеја, још увек не проналазе место у српској канонској књижевности.

М.Н.С, Данас