Колегинице покојне професорке Тање Миленковић написале песму у знак сећања

Сетимо се Тање

У речи трагања крије се име Тања.
У часопису Потписи - Миленковић Тања.
Васпитање било њена сфера
језик - идиоми њена мера.
Млада ма за синове остала Тања,
узвратили јој крила да на њима сања.
Кад се роди унука - оде наука
потецече лирска жица - замириса Дуњица.
Од рођења до ових дана
Знамо како Дуња дише - о чему сања 
на свет дошла Катарина, 
дукат око Тањиног врата,
највеће благо - Дуњашка и Ката.

Кад у себи не може да умири немирну реку
Чује како он изговара њено име - туга је мине.
Кад устане уморна до сунца и несанице,
убеди себе: Нисам се наслушала смеха деце
Кад јој елегија срце испуни
сања виноград и кућу белу,
за столом породицу целу,
послужује снахе,
као Јелице и Андромахе.

У ноћи, диркама белим, 
заменила Јефимијине Златне жице,
ћирилицом - на свили цицане хаљинице
бод по бод - клин по клин
утискује свој поетски лик.

Писала си: треба мислити
о достојанственом одласку.
Отишла си достојанствено
онако како си и живела

23.8.2020. - 1.10.2020.

Ружица, Мара и Радица