Reagovanje reditelja Gorčina Stojanovića na dešavanja tokom pozorišnog festivala u Aleksincu

I pre su Sergeja zabranjivali, recimo onaj živopisni ministar kulture, samo tad razlog beše shodan onom koji ga je izneo, besmislen i nerazuman. Hoću reći, navikao je Sergej da ga zabranjuju. Nije u tome, međutim, stvar: mi smo navikli da zabranjuju Sergeja i sergeje, to nam je – evo, ponovo! – normalno. Zato se više niko i ne seća da su Sergeja zabranili, u međuvremenu su, naime, tukli Borka. Isti je to rukopis, sestre i braćo, samo je pero drugačije. Znamo taj rukopis. Zabrana Sergeja nije njegov problem, nego naš.

Kad je Sergeja zabranilo, jedna se glumica razbolela. Logično – pod stidom se ne može glumiti dobro, ali može nekako, kao što je to prikazao, tamo u Aleksincu, jedan glumac. Ne verujem da je dobro glumio, ako ima malo stida. On, taj glumac, naime, uskočio je da spase što se ne spasava, umesto da kaže – jer glumac, baš taj što je uskočio, jest i administrativno lice kuće koja je imala prikazati predstavu sa sve Sergejem na sceni – nećemo da igramo, bolesni smo, razbolesmo se od stida.

Onda su neki odigrali svoje, ali su prikazali Sergejevu sliku, kojoj se slobodoljubivo aplaudiralo, pa se išlo doma ili u kafanu. Jesu li isplaćeni za svoju igru, jesu li honorari podeljeni? Nadam se da nisu – to bi, naime, bilo bestidno. Možda su mogli, baš kao i oni prvopomenuti, da kažu – ma ne, ne bismo mi, eto vas tamo, igrajte (se). Možda bi onda građani Aleksinca razumeli koga su i zašto izabrali i čemu tačno služi pozorište.

Onda je žiri saopštio nešto dugo i nemušto, pravdajući svoj rad posle svega time što je Toma, Sergejev tata, iako davši ostavku, bio sve vreme tu, na Festivalu kojeg je osnovao, a zbog tate je, kao, Sergej, zabranjen. To što je Toma gospodin, pa se tako i ponaša, ne obavezuje žiri ni na šta, niti ga iskupljuje za besramnost. Nadam se da su honorare potrošili na decu, neku, bilo čiju.

Ovako, ništa. Zabranilo Sergeja. Tuklo Borka.

I već se to zaboravilo: biće Festival i dogodine, u gradu u kojem je onomad, osam dana posle pada Berlinskog zida, poginulo devedeset ljudi. Ni NATO ga nije štedeo, deset godina kasnije.

Ako i to nismo zaboravili. A biće da jesmo: zaborav je naše drugo ime. Alchajmer-simfonija, rekla bi Sonja Vukićević.

Izvor: Blic