ČUDNOVATA SUDBINA

ČUDNOVATA SUDBINA

Jul 2006, Mont Cherry, Les Gets, Francuska

Tokom mog boravka u Morzinu, Francuska, imao sam vise intezivnih i zivotno opasnih iskustava.

Prvi i najstrasniji incident u mom zivotu se desio drugog dana takmicenja na 9. Evropskom prvenstvu u paraglajdingu. Cekali smo kapiju da se otvori u najvecoj guzvi. Pogled sa vrha stuba, na 2900m, u armiju sarenih mrava koja se zamrsivala i odmrsivala kao macje klupko ispod mene, ispunio me je strahopostovanjem prema sportu. Opsednut prizorom, iscureo sam kao najveci papan, zajedno sa jos 10-ak elitnih pilota na Starom kontinentu.

Kosmar se ostvaruje

Jedva se dovukosmo do starta, jer je vetar u medjuvremenu strasno pojacao. Vozili smo se vec citav sat po padini u nadi da ce naici udar termike da nas izbaci pod bazu ponovo. Svi se vec otisli, a mi smo padali u ocaj. Jedva smo odrzavali visinu, jer je vetar dolazio pod malim uglom na padinu, a i izgleda da je start bio van faze zbog prilicno velikih kumulusa oko nas, koji su svojim nisponima, gasili i ono malo lifta sto je preostalo za prosjacenje. U jednom trenutku sam shvatio da letim unazad, GPS je odlepio, i okrenuo se naopacke. Iza je postalo ispred. Cak i momci sa najbrzim kupolama na svetu su u nevolji. Posle duzeg prenemaganja, da li sleteti ili ne, priznao sam sebi da sam trku izgubio, a da je nisam ni poceo, uradio sam usi i zgazio speed bar do pola sa planom da sletim na start, a zatim ski liftom da sidjem sa planine.
Sad sam vec prilicno nisko, idem u rikverc, padina mi je iza ledja, popustam speed bar, da bih pri dodiru zemlje imao slobodne noge. Udari vetra su preko 10 m/s, a ja kraickom oka vidim celicni pilon, oko 5 m visine, kako se ustremio da me proburazi. Udar vetra me baca pravo na njega, ja pustam usi i regujem na levu komandu, da ga izbegnem. Novi udar vetra, sad deluje na celu povrsinu paraglajdera i baca me u rotor iza grebena. To se moze opisati, kao nevidljiva ruka, koja me je uzela i premestila, dok sam ja bespomocno posmatrao. Osetio sam se kao lutka u pozoristu, moj najgori kosmar je poceo da se obistinjuje. «Ovo se desava drugome, a nikad meni», je ono sto covek pomisli u takvim situacijama. Znajuci iz iskustva, od pre vise godina, kada sam gledao Gugija, kako u slicnoj situaciji ide na sletanje, pravo u greben, ja sam dosao na istu ideju, a iz sna me je prenuo gadan osecaj kad sam video da je 70% desne strane podvilo i okrenulo me u padinu, a ja na 10m visine. Znaci plan «rezervni padobran» danas otpada. I bilo mi je krivo sto cu da se polomim za badava. Tako sam pomislio u stotinci vremena, a zatim uradio ono sto sam mnogo puta vezbao, preneo tezinu na zdravu stranu, dodao komandu i pokusao da skrenem od brda, sto mi je i poslo za rukom, a zatim je usledio totalni kolaps. I to se ne bi moglo nazvati krajem, vec pocetkom kraja. Bez ijednog metra izgubljenog u odnosu na reljef, ali u jakom nisponom, klizam paralelno sa padinom, ka borovoj sumi.

«Samo da se dokopam sume, pa nek se tamo srusim», mislio sam u sebi.

«Dalje, dalje, sto dalje od grebena, od rotora od opasnosti.»

U krugu pakla

Serija podvijanja od 70% ne prestaje, vec ih je bilo desetak, i ja sam i prestao da brojim, kojom brzinom su se smenjivali frontalci, podvijanja, wing overi. Paraglajder je bio ispred mene, iza mene, padali smo zajedno, on sa moje leve strane, izguzvan kao omot od cikolade, bez forme i pritiska. Pa na drugu stranu. Ja kobojagi, nesto kontriram, borim se da odrzim kontrolu nad pobesnelim paraglajderom. Glasno molim Boga za pomoc vise puta, jer mi to jedino preostaje. Reper mi je gradic Les Gets, samo da stignem iznad njega, pose ce biti lakse. Sad sam vec dobio na visini, imam citavih 30m ispod mene. Plan «rezervni padobran» je sad opet u igri.

  Nova serija kolapsa, glader, dolazi u pozicije za koje nisam verovao da moze. Pokusava da se spakuje u ranac. Para-pakao vec traje citav minut, a mozda i duze. Zatim se sve smiruje. Kad kazem smiruje i dalje je turbulentno, ali podvijutke i harmonika rad su maciji kasalj u odnosu na ono sto sam preziveo. Upadam u stub i krecem da ga vrtim.

 
«Trka jos nije gotova, kazem sebi, gde je bese prva okretna tacka?» Nova serija turbulencije me podseca, da je za danas dosta i odlazim na sletanje.

Cujem Ugin glas na radio stanici, koji pita da li sam dobro. Iznenadjujuce po samoga sebe, koliko je god moguce biti priseban u takvoj situaciji, mirno odgovaram, da je sve OK. Sa obliznje padine prilazi cova sa glajderom u ruzi. To je Tomas Bruner, usijana glava iz Ceske, koji se proveo lose kao i ja, ali ni blizu tako strasno. Cestita mi na bezbednom sletanju, govoreci:

«Nisam znao da li da gledam ili okrenem glavu, toliko je bilo strasno.» I on mi je saopstio da je imao isti plan, kao i ja, ali kad je video, da sletanje na start i nije teko laka stvar, posle moje rodeo voznje, je odustao. Pored toga, puklo mu je par kanapa na levom stabilizatoru, i nije mogao da povuce usi. Kao i svi mi, bio je zbunjen pat pozicijom u kojom smo se svi mi nasli. Gledali smo se upitnim pogledima, sta da se radi, a ja sam prvi odlucio da uradim nesto, jer imam najsporiji paraglajder. Na kraju je Ceh skupio nesto visine i presao preko grebena u zavetrenu stranu, znajuci sta ga ceka.

Verujte mi na rec, tad sam bio srecan sto letim na DHV 2 paraglajderu, ili barem prototipu istog. Siguran sam da u situaciji, kao sto je ova, takmicarski paraglader mi ne bi oprostio ovakvu gresku (sto ne znaci da ga jednog dana necu kupiti).

Pri povratku u stab, razni ljudi me pljeskaju po ramenu. Makedonci, neki od njih sa suzicama u ocima mi hrle u susrtet, grle me i tresu glavom. Njihova lica, na kojima ce ocitava uznemirenost govore da su i oni posmatrali citav diogadjaj sa uzasom. Pipaju me u sali, da vide da li sam stvaran ili avet.

Iako uzdrman, odlucio sam da ne mislim mnogo na nemio dogadjaj, posto sam sve jos jednom prostudirao kroz glavu. Letecu kao da se nista nije dogodilo. Psihologija je vrlo bitan element na svim takmicenjima. Voleo bih da je jedan psiholog bio pored mene da porazgovara sa mnom, kao sto Svajcarci imaju. Medjutim, u odsustvu istog, razgovor za par dobrih pilota, a najvise sa Alijazom Valicem (SLO) me je naterao da bacim cipelice od betona, koje su me ukopale.

Vladimir SVORCAN

(Nastavice se)