Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Српска жива у вакцинама, мање отровна од иностране?

rss

19.04.2017. Др Јована Стојковић, Иницијатива НоВа

Српски алуминијум, жива, формалдехид у Торлаковим вакцинама мање токсични и канцерогени него инострани(!?)

Да ли патриотски хвалоспеви могу да неутралишу чињеницу коју је потврдио суд у Србији, да је Торлакова вакцина против полиомијелитиса изазвала парализу деце у Србији ...

Удружење “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију” већ годинама опомиње на неопходност промене неуставног закона који налаже обавезну, а заправо присилну вакцинацију деце у Србији. Сваки добронамерни и освешћени савезник, а нарочито лекар, пожељан је и добродошао. Ипак, имамо обавезу и потребу да реагујемо на поруке са трибине двосмисленог, политички коректног и збуњујућег наслова у којој су учествовале две цењене даме и доказани професионалци у својим областима.

Др Јована Стојковић

Наиме, на трибини је речено да не треба постављати питање да ли треба вакцинисати, уз одговор да „наравно да треба“. Не можемо а да се не запитамо шта је то тако јединствено и недвосмислено у овој медицинској интервенцији, па се може нетремице преписати милионском становништву? Због чега је могуће, на пример, одбити операцију мозга, а није могуће ни теоретски одбити вакцинацију? Да ли ће „неодговорна и неука“ мајка која одбије вакцинацију свог детета бити подвргнута и присилној операцији тумора на мозгу или је њена неодговорност и неукост селективна и променљива? Због чега се вакцинација обмањујуће представља као неупитна научна истина, иако је само актуелни медицински консензус који је одувек имао и неистомишњенике у медицинским круговима?

Због чега се вакцинација мегаломански представља као неупитно „достигнуће медицине и човечанства“ када подаци државних статистика говоре о огромном смањењу смртности од заразних болести пре увођења исте? Само за поменути пертузис, у Енглеској је смртност опала за 97,5-99% пре увођења националног програма вакцинације 1957. У САД-у се од 1870. до увођења вакцинације смртност од пертузиса смањила за 77-92%, док је у Аустралији смртност од исте болести пре увођења вакцинације пала за 85%. Када је прве вакцине против“ вируса вариоле“ уводио Џенер, човечанство је било 150 година далеко од открића електронског микроскопа којим се вирус једино могао видети. До деведесетих година двадесетог века, медицина готово ништа није знала о начину на који вакцине стимулишу имуни систем (Епидемиологија 153.стр.), иако је до тада успела да „искорени многе болести“. То наука сигурно није, али видимо да постаје религија.

Због чега се износи немогућа тврдња да вакцине могу бити безбедне само ако се произведу у Србији, а у случајевима оштећења се брани ставом да „сваки лек има и нежељена дејства“? Да ли су српски алуминијум, жива или формалдехид мање токсични и канцерогени него инострани? Да ли патриотски хвалоспеви могу да неутралишу чињеницу коју је потврдио суд у Србији да је Торлакова вакцина против полиомијелитиса изазвала парализу деце у Србији, као и БСЖ вакцина која је разболела хиљаду казастанске деце, а којима је њихово министарство здравља због тога платило одштету?

Преиспитивање ефикасности и безбедности вакцинације дешава се широм света (али и у нашој земљи) и то управо од стране лекара и научника који су „студирали десет година и лечили хиљаде пацијената“. Др Робер Менделсон, др Фред Кленер, др Џон Сил, др Ејри Зајерман, др Вилијам Хауард Хеј, др Робер Симпсон, др Ј.А.Морис, др Том Бурбахер, др Џил Џејмс, др Џефри Бредстрит, др Харима Тирани, др Ендрју Моулден, др Брус Липтон, др Шери Тенпени, др Мајл Фарли, др Арчи Калокеринос, др Стефани Сенеф, др Лорин Деј, др Мејер Ајзенштајн, др Сузан Хемфрис, др Жилијан Ланктут, др Павел Воробјев, др Червноскаја, др Кириличева, др Онишченко, др Лидија Гајски, др Срећко Сладољев , др Ђула Сунара и др Расел Блејлок, неурохирург, само су неки од њих. Ово указује да је позивање на сопствено научно и професионално звање да би се оправдала потреба за обавезном вакцинацијом чист психолошки маневар позивања на ауторитет. Иако никоме не бранимо да верује да су вакцине неопходне и безбедне, напомињемо да научних доказа за тако нешто нема, јер све досадашње студије о вакцинама имају следеће недостатке:

  1. Фармакокинетичке студије нису обавезне, па се самим тим најчешће не изводе, те нисмо у могућности да знамо како се додаци у вакцинама апсорбују, дистрибуишу и складиште и телу.
  2. Праћење нежељених дејстава обично траје 5 до 15 дана, што онемогућава увид у средње и дуготрајне учинке.
  3. Скоро никада се у студијама не користи прави плацебо (на пример физиолошки раствор), већ су то или раније вакцине или ађуванси без антигена.
  4. Нема одговарајућих контролних група тј. невакцинисане деце, јер је „неетично“ некоме не дати вакцину.
  5. Методологија детекције нежељених ефеката је у најмању руку субјективна и ослања се на перцепцију истих од стране медицинских сестара или родитеља и тада се њихов исказ сматра валидним и научним , али када дођете са оштећеним дететом након редовне вакцинације тада сте некомпетентни или луди, а ваше дете је анегдота.
  6. Већина студија је финансирана од стране фармацеутских кућа које вакцине и производе. Коментар није потребан.
  7. Студије о ефикасности и безбедности вакцина укључују само здраву децу и због тога настаје привид безбедности на основу кога се одобравају, а у реалности се примењују на све већој популацији деце са хроничним сметњама.

У ово време „атомске технике и прашумске етике“ подсетимо се онога чега сваки лекар треба да се придржава:

“У медицинској пракси, принцип аутономије подразумева не само спремност, него моралну, а у многим земљама и законску обавезу медицинских професионалаца да поштују мишљења, процене и одлуке, дакле вољу пацијента у вези да њиховим третманом , и то у свим сегментима медицинског поступања (превенција , дијагноза , терапија, рехабилатације, истраживачки процес).70 стр., Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Информација пацијенту мора бити потпуна и исказана на начин да је пацијенту сасвим разумљива .У супротном, евентуални пристанак је добијен на начин који се ни на који начин не може етички оправдати, а за такво је чињење у развијеним правним државама, углавном предвиђена законска санкција“.72.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Показује са да продирање права , то јест правне регулације у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира“. 77.стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

Женевска декларација – „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“

Нирнбершки конгрес – „Особа треба да буде у ситуацији да слободно може да врши избор, без икаквог утицаја силе, преваре, лукавства, принуде, погрешног процењивања или других прикривених облика приморавања.“

Интернационални кодекс лекарске етике: “Лекар мора поштовати право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.“

Наше удружење неће дозволити да се наша настојања усмере на споредне колосеке. Ми идемо право у центар! Слобода избора по питању вакцинације и осталих медицинских третмана!

Др Јована Стојковић


# вакцине Др Јована Стојковић Иницијатива НоВа
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима