Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Отаџбина Србија

rss

23.01.2016. Драгослав Бокан

Србија.
Како то чудесно звучи и колико величанствених значења се крије у овом сакралном отаџбинском шестослову!

Постоји нешто чаробно у родољубљу, у љубави за свој род и Отаџбину. Нешто дубоко метафизичко и лепо, као најлепше теме класичне музике, као неме сузе после најискреније молитве или ничим призваног, носталгичног сећања на заувек прохујалу младост...

Уосталом, хиљаде година су морале да прођу да би се, као посебно деликатан цивилизацијски (рајски) плод, појавио "слатки национализам" - тако сличан руском "слатком православљу" - љубавна занесеност према историји свог народа, "љубав на смрт" која вам безличну свакодневицу преображава у магични сан о "златном добу" идеалног постојања...

Српство је у себи одувек (још од средњег века) носило ову заводљиву и романтичну привлачност и ја сам од ње покушао да направим своју "личну утопију", исцељујућу причу за лаку ноћ пред застрашујући напад језиве Таме и Бесмисла, јасну и чисту фреквенцију свима нам блиске "матерње мелодије" у сред претеће буке надолазећег Хаоса...

Српска идеја као руска идеја као византијска идеја као јеванђелска идеја као Блага Вест и васкрсна победа над смрћу... као заједничко сећање на Рај кроз крстоносни и животворни спој Атине и Јерусалима (Спарте и Цариграда, Едена и Витлејема).

Привлачност Отаџбине је у српском случају увек у себи носила и опојни источњачки мирис тињајућег тамјана (и свежи лахор босиљка и јоргована) и златом уоквирене ликове на освећеном дрвету древних Икона и све оне издужене светитељске ликове на плавом малтеру манастирских фресака (тих смело живописаних сликовница видљивих сусрета Неба и земље, вечности и времена), и минијатуре "Мирослављевог јеванђеља", и боје крваво-црвених косовских божура, испрано-белих предачких лобања застрашујуће Ћеле-куле, мистично-воштаних моштију у шареним "кивотима", архиепископских и патријархијских потписа зеленим мастилом на крутим пергаментима, тамно-плавих униформи из времена српског Отменог Принца (млађег сина господар Милоша), жућкастих листова првог издања Његошевог заветног "Горског вијенца" ("печатаних" у Јерменској штампарији у Бечу), украсних гримизних појаса од тешке свиле, кнежевских молитвеника у црној кожи са утиснутим сребрним словима на корицама, и онај прости дрвени крстић на коме су се устаници, предвођени Црним Ђорђем, међусобно заклели на братску (и завереничку) верност, и сабљу војводе Мишића и Танкосићеву каму, и краљевску круну и прекрасни хермелински плашт у Жичи миропомазаног краља Петра Првог... и још толико, толико тога.

Кроз нас гледају, нашим плућима удишу ваздух, нашим срцем живе и душом се радују, преко нас настављају све своје битке неки давно изгинули српски преци, преносећи част и обавезу кајмакчаланских, церских, мишарских, косовских... подвига на нас, од којих им (као и у свакој следећој српској генерацији) све, увек изнова, зависи.

Наша застава у вечности, посвећена крвљу својих неустрашивих барјактара...

Наш пораз је и дефинитивни крај њихових нада, наше предаје потпуно обесмишљавају њихов пркосни отпор оноликим окупаторима и непријатељима, наш панични страх од смрти растапа и брише њихов митски презир према истој тој сабласној прикази у плашту са косом у руци...

Ко се једном добровољно и заљубљено венча са Отаџбином, том је срце пуно живе љубави и неодустајне жеље да своју мистичну изабраницу одбрани и украси, колико год, кад год и где год може...

Србија. 
Како то чудесно звучи и колико величанствених значења се крије у овом сакралном отаџбинском шестослову!

Колико нам само среће и смисла доноси живот у српском језику, српској историји, српским Заветима, српској светосавској духовности, српској народној души, српском Предању, српским пејзажима и светим храмовима, српским чојственим идеалима и јуначки одржаним заклетвама, у српском ненарушивом братству са Русијом царског "Трећег Рима"...!

Како је лепо и надахњујуће бити витешки посвећен вечној српској идеји, упркос свему и свима! Колики је то благослов и каква срећна судбинска случајност (и непроцењиво вредна, добитна комбинација)!

А онда се неко, замислите, тек-тако (из хира, моде и површности) одрекне СВЕГА ТОГА и покушава да порекне значај српства и да, приде, исмеје нашу племениту љубав и безусловну верност крви, роду, грбу, барјаку, части и бесмртним узорима?!

Колики идиот човек мора да буде да се спусти тако ниско и трајно одрекне овакве (наслеђене) вредности своје националне посебности у времену и историји?!!!


# Драгослав Бокан Родољубље
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима