Na prevaru odvedena iz Kuline

Anđela M. je javnosti poznata sa snimka iz 2000. godine, na kome se vidi uplašena devojčica šćućurena uz radijator. Taj prizor je i simbol početka borbe za bolje uslove života mentalno zaostalih u razvoju. Po njoj je nazvana i široko organizovana akcija „Zovem se Anđela” za prikupljanje pomoći za mališane u specijalnim ustanovama socijalne zaštite i domovima za zbrinjavanje obolelih. O Anđeli i njenoj sudbini, Dragoljub Marković, direktor ustanove, kaže: „Bila je u Kulini od 1999. do 2001. godine. Kada je objavljena njena slika, odnekud se pojavio njen otac. Bio je jasan u nameri da je odvede, govoreći da će mu kćerka omogućiti da donacije i pomoć direktno dobijaju on i njihova porodica, da će rešiti stambeno pitanje... Dva puta je sprečen u tome, ali treći put je uspeo.”

Šta ste učinili kada ste saznali da Anđela više nije u domu?

Na prevaru je otac odveo Anđelu, o čemu smo odmah obavestili policiju i druge nadležne organe, pre svega Centar za socijalni rad opštine Savski venac u Beogradu. Nije tačno, to moram da kažem, da deca tek tako nestaju i, kao što se poslednjih dana priča, da o tome nema nikakvog traga. Veoma se adekvatno prati trag svakog deteta posle odlaska iz našeg doma. Zakonski propisi se striktno poštuju i znamo mnogo toga o životu i ove devojčice, pa i to da je odlukom centra u Beogradu Anđelin otac određen za staratelja, kao najmanje loše rešenje. Nismo ni mi, verujemo ni naše kolege u Beogradu, mogli da pretpostavimo da će njene patnje biti još veće, da će biti i žrtva oca i seksualno zlostavljana.

Znači, ne smatrate se krivim za njenu novu nesreću...?

Sve što se događalo sa ovom zaista nesrećnom i napaćenom devojčicom posle odlaska iz našeg doma nije zavisilo od nas, nismo imali nikakvu mogućnost da bilo šta promenimo. Druga ustanova je brinula o njoj, ne mi u Kulini.