Nemanja Anđelković: Pogled sa krova Evrope

Nemanja je bio deo sedmočlane ekipe iz Srbije kojoj je ovog juna pošlo za rukom da i pored loših vremenskih uslova, zbog kojih su mnogi odustajali od ekspedicije, stigne do zacrtanog cilja. Pored njega u timu su bili i višegorci (alpinisti koji se penju na preko 3000 metra) iz Predejana, Požarevca, Novog Sada, Niša i Zaječara.

Kada se na Mon Blanu zavijorila zastava Srbije (i Aleksinca), na krovu Evrope bilo je svega 14 alpinista – četvoro iz Francuske i po petoro iz Rusije i Srbije. Nemanja, koji je prve planinarske korake napravio u Planinarskom društvu „Brđanka“, za Radio Aleksinac opisuje taj trenutak.

- Osećaj je prelep. Prvo je bila razlika u klimi, jer je ovde kod nas bilo 40 stepeni kada sam se vratio, dok je gore temperatura padala i do -30 preko noći baš kod tog završnog uspona, a na vrhu je bilo -12 stepeni. Pogled na celu Evropu, osećaj kao da ste iznad oblaka je neopisiv. Drugi vrhovi samo vire, a vi ste mnogo iznad njih. Prvi put su mi krenule suze radosnice kada smo svi potrčali ka vrhu.

Mon Blan, smešten na granici između Francuske i Italije, sa svojih 4807 metara najviši je vrh zapadne Evrope i drugi po visini u čitavoj Evropi. Njegovo osvajanje predstavlja ispunjenje jednog velikog sna za mladog alpinistu iz Aleksinca, koji se, međutim, ovde ne zaustavlja, već hrli dalje – ka vrhovima svih sedam kontinenata i na kraju ka krovu sveta.

- Naredna destinacija i veći alpinistički poduhvat bi trebalo da bude Kilimandžaro, najviši vrh Afrike, u januaru ili februaru, ali ko zna. Cilj mi je osvajanje vrhova svih sedam kontinenata, samo ako bude dovoljno vremena, finansijskih sredstava, kondicije. Krov sveta (Mont Everest) je dosta teško osvojiti jer je on na 8840 metara nadmorske visine. Tu je već dosta razređen vazduh i teško se penje, ekspedicija može trajati mesec dana, a može i tri meseca, dosta je naporno i psihički i fizički. To je najviši stadijum alpinizma i visokogorstva.

Za osvajanje Mon Blana se, kaže, pripremao temeljno i ozbiljno na planinama u Srbiji, Crnoj Gori i u Bugarskoj. Ipak, ma koliko da su pripreme opsežne i sveobuhvatne, iznenađenja na putu su moguća i na njih morate biti spremni, bilo da se radi o lošim vremenskim uslovima, povredama ili bolestima.

- Krize su česte u takvim uslovima i sve pređe preko glave u pojedinim trenucima. Dešavalo se da pomisliš dosta puta da odustaneš, ali se na kraju nastavi dalje. Bilo je i povreda i raznih drugih stvari. Ono što želim da zaboravim je trenutak kada sam video osobu sa kojom sam do tog dana bio u domu i sa kojom sam sedeo i pričao da ima visinsku bolest i kako je spuštaju. To je čovek koji je otečen sav, dezorjentisan, ne može da hoda.

Nemanja je čari planinarenja upoznao već kao desetogodišnjak. Iako su prve šetnje bile kratke i uglavnom po predelima Aleksinca i okoline, bile su dovoljne da ovaj sport zavoli i nastavi da se bavi njime, sada već kao alpinista. Podršku svog planinarskog društva uvek ima, ali mu je žao što država ne ulaže više u razvoj alpinizma jer finansijski momenat u ovom slučaju nije zanemarljiv. Samo za opremu uoči odlaska na Mon Blan trebalo je izdvojiti preko 2000 evra, a još 500 evra koštala je sama ekspedicija. Troškove su najvećim delom snosili roditelji, uz povremenu pomoć i sponzorstvo privatnih firmi.

Nemanja Anđelković je drugi alpinista iz Aleksinca koji se popeo na vrh Alpa, ali je prvi to učinio u zimskim uslovima. Pre njega do ovog cilja došla je samo Lidija Rajković.

Radio Aleksinac