Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je, deset puta manje. Gde su?

Gospodo i prijatelji!

Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu arhiepiskopu, Konken Beriskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem petim i naj uglednijim Englezima mogu da vam se obratim.

Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče, proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i Hrišćanstva. Ja sam vidio, da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donešenog iz raznih krajeva imperije, u kojoj sunce ne zalazi. Video sam, da je sagrađen od granita i mermera, koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen, zlatom i dragim kamenjem, donetim iz naj skupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se, da se ovaj hram, s pravom ubraja, u jedno od arhitektonskih čuda sveta.

No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji, od ovog hrama. Taj hram, se nalazi u srpskom gradu Nišu, i zove se ĆELE KULA. Taj hram, je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji, kao stamena brana Azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve, lobanje i kosti, bile uzidane, mogao bi se, podići hram, trista metara visok, toliko širok, i dugačak, i svaki Srbin, bi danas, mogao podići ruku i pokazati. Ovo je glava, moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova, Srbija lobanjama i kostima svojim, brani Evropu, da bi ona živela srećno. Mi smo tupili, našim kostima, Turske sablje, i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća, koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona, bela i crvena stoleća, u kojima je Evropa, vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju. Kada je Evropa, vršila smelo korigovanje, i Bogova, i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.

Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju. Dok je Evropa, postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan, 1389. godine, Srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život, za odbranu Hrišćanske kulture. U to vreme, Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je, deset puta manje.

Gde su? Izginuli, braneći Evropu.

Sada je vreme, da Evropa Srbiji vrati taj dug.

Govor Vladike Nikolaja Velimirovića na Vidovdan 1916. god. u Londonu.