Nepodnošljiva ispraznost novih medija

Kao novinar (danas svaka budala kaže za sebe da je medijski analitičar!) znam kako funkcionišu društvene mreže i da se na njima objavljuje preko 90 posto najvećih gluposti u modernoj postapoliptičkoj medijskoj istoriji - virtuelno je postalo stvarno (najveći filozof postmoderne epohe, koju živimo, Bodrijar, bio je u pravu) a najveći idioti i diletanti su najpopularniji i imaju na hiljade i na milione pratilaca. Pritom, oni nisu to što jesu ili jesu to što nisu, zavisno od toga  kako vam se više sviđa. Oni se multiplikuju kao mr Smit: mi živimo u Matriksu, ali se Neo i Morfijus još nisu pojavili da kao digitalne mesije spasu svet jer ovaj svet, lepota neće spasiti.

Narod voli da čita budalaštine i bljuvotine pod uslovom da nisu duže 240 karaktera... Kako preko noći uspeti u životu? Pa nikako, naravno. Nameće se pitanje, ali glupo, šta ja tražim na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu (najmanje mrzim fb)?  Ostajem zbog tih desetak posto, koji imaju nešto pametno da kažu. Njihov glas se, od silne onomatopeje novih medija, ne čuje daleko, ali, vremenom, čuće se sve dalje: ti smisleni glasovi sada su zrno koje će postati planina. Jednoga dana.

Da li je ovde prosipam pamet? Ne, nego vodim unapred izgubljen novi krstaški rat - malo nas je ostalo od te vrste. Da li nekoga vređam? Ne. Nikome nisam branio da čita Aristotela, Dostojevskog, Junga, Bodrijara... al' ono što su oni pisali ne može da stane u 240 karaktera. Nikome nisam branio da se divi slikama Leonarda Da Vinčija, Rembranta, Goje, Van Goga... ali oni nisu slikali starlete, rijaliti idiote, kriminalce... (ko da tumači zagonetan osmeh Mona Lize (sve estetsko je mistično - sve vulgarno je ogoljeno) kad može da gleda na Instagramu Soraju, Staniju... kod njih nema ništa zagonetno, sve je silikonski ogoljeno golo).

Dalje, nisam nikome branio da sluša Baha ili Betovenovu Petu (sudbinsku) simfoniju. Na kraju, kad nije bilo interneta i društvenih mreža, mi smo čitali stripove: Tekst Viler, Zagor, Alan Ford... strip jeste vrsta umetnosti i bar nam Zagor, Komandant Mark i Blek Stena nisu poručivali da je normalno biti gej a nenormalno biti strejt, a lepe junakinje iz stripova nisu nosile bradu i seksualna pomagala (kao patološki surogat za muškarca koji im nije potreban) kao današnje radikalne feministkinje. U vreme stripova se bar znalo šta je zdravo a šta izopačeno, šta je pravda i šta je čast.