Kolumna Miodraga Tasića: Kratko pamćenje!

Razume se, sve ovo važi prema tuđinu. Njemu se prašta. Svome najrođenijem Srbin neće oprostiti ni najmanju uvredu; šamar, psovku ili preoranu među, na primer. No, vratimo se strancima. Jedan takav baš ovih dana posetio Srbiju. Dolazi iz zemlje koja je navodno Srbima bila saveznik. Mada je i tu kratko pamćenje. Bili smo saveznici u Velikom ratu. Zaista. Ali tek kada je iscrpljena srpska vojska i narod preko Prokletija, desetkovan od zime, gladi i arnautskih bandi nekako stigao do albanske obale. I tu je vojska umirala naočigled francuskih i italijanskih brodova, a ovi nisu pritekli u pomoć. I onda je ruski car Nikolaj Romanov zapretio „saveznicima“ da će sklopiti separatni mir s Nemcima i Austrougarskom ukoliko ne pomognu srpskoj vojsci i narodu. To je isti onaj ruski car koji je zbog Srbije ušao u rat s Austrougarskom i Nemačkom!

Najzad su se „saveznici“ potrudili da prevezu ostatke srpske vojske na Krf i da ih tamo zbrinu. Kasnije su lečili ranjenike i u Francuskoj, u Bizerti u Tunisu, školovali srpsku omladinu, organizovali zajedničku vojsku kod Soluna. Ostalo je poznato. Preporođena srpska vojska je možda i presudila ishod rata dve godine kasnije. Nemci i Austrougari s jedne i Britanci i Francuzi s druge strane bili su prezasićeni dugotrajnim ratom na zapadu Evrope. Možda bi i sklopili mir sa statusom kao pre rata, ali se onda desio proboj Solunskog fronta. Munjevito je prvo Bugarska kapitulirala, nedugo potom i Austrougarska. Na kraju i Nemačka. Srbija je bila zahvalna Francuzima i uopšte francuskoj državi. Podigli su spomenik zahvalnosti Francuskoj. Na njemu stoji natpis: Volimo Francusku kao što je ona volela nas! A Francuska ipak više voli pare od svojih prijatelja. Svu pomoć u oružju, lekovima, sanitetskom materijalu i ostalo lepo su popisali, izračunali i srpskoj vladi podneli na uvid. Srbija je podigla kredit i pomoć isplatila!

1934. godine u Marseju je ubijen jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević. Premda je francuskim vlastima bilo predočeno da se sprema atentat na kralja, Srbina rodom, naravno, velika francuska država nije uspela da se izbori s ustaškim i probugarskim teroristima. Ubistvom Kralja Aleksandra počinje raspad Jugoslavije i sunovrat srpskog naroda. U rapadu socijalističke Jugoslavije devedesetih godina „srpski saveznici“ su imali nemerljivu ulogu. Čak i Francuzi. Pomagali su svima protiv Srba. Politički, propagandom, ekonomski, na kraju i vojno su Francuzi iskazali svoje „prijateljstvo.“ Bombardovali su Srbe u Krajini, u Bosni, najzad i u samoj Srbiji. I do danas su ostali na antisrpskoj strani. A samo zbog ubistva srpskog kralja na njihovoj teritoriji Francuska nikada ne bi smela ni glas protiv Srba da podigne. Da imaju sram večito bi nam se izvinjavali!

Ne baš omiljeni francuski predsednik u sopstvenoj zemlji počastio nas je svojom posetom. Mi ga dočekali kao najdražeg. Kao kad ti kum dođe u kuću. Mislim na pravo kumstvo. Ne ono Karađorđe i Miloš, Milošević i Stambolić, odnosno Šešelj i Vuk Drašković. Elem, francuski predsednik se nije lepo poneo prema Srbiji najpre, a onda i prema našem predsedniku onomad. Na proslavi stogodišnjice završetka Velikog rata vijorila se zastava „Kosova“ na Notr Damu. Hašim Tači sedeo u prvom redu a Vučić na galeriji. Daleko u pozadini. Očekivalo se da se Francuz izvini zbog „omaške“. Međutim, ništa. Sve srpske televizije prate dolazak aviona s visokim gostom. Visok po zvanju! Srdačan doček, pozdravni govori, mahanje zastavicama razdraganog naroda. Spontano okupljenog. Pet hiljada policajaca u pripravnosti? Zašto? Čemu sve to? Ko će to da plati? Glupog li pitanja!

Čovek za koga će ostati zapisano da je bio predsednik Francuske, uz jednog De Gola, pored ostalih, reče zadivljenoj srpskoj masi da Srbija i Kosovo kao dve države treba jedna drugu da priznaju! Radi mira i prosperiteta. Posle ih čeka Evropa. Doduše, Evropska unija prvo treba da se sredi iznutra, a malo posle će da prime i Srbiju, Kosovo i ostalu sabraću u tu rekonstruisanu Evropu. Narod u transu! Da l' zbog dugog čekanja na suncu, možda malo ogladneli, jedan sendvič, moguće da nisu najbolje ni čuli prevodioca? Ili će biti da je srpski narod konačno promenio mentalitet? Pa mu više ništa nije sveto? Ali kad je Makron izgovorio nekoliko reči na kakvom-takvom srpskom jeziku, masa naroda, ali i brojni izveštači sa skupa doživeli delirijum. Ili je delirijum trajna pojava kod istih?

Nisam u potpunosti ispratio veličanstveni događaj. Više sam saznao na internetu. Tako da sam upoznat kako je između Francuske i Srbije potpisano 22 ugovora. U raznim oblastima života i delanja. Ne sumnjam da su svi ti ugovori na polzu Srbije. Još manje sumnjam da će u potpunosti biti obelodanjeni i transparentni. Tako se to kaže. Mnogi su nas zadužili do sada, ali s Makronom bićemo zaduženi i više. Zvog svega toga, a najviše zbog ono nekoliko srpskih reči koje je Makron nekako prevalio preko jezika, trebalo bi mu podići spomenik zahvalnosti. Ne mora da bude visok kao onaj na Kalemegdanu. Nije ni Makron visok (veliki) poput nekadašnjih francuskih predsednika. Na spomeniku da piše: Volimo Makrona koliko i on nas voli! A da nas voli, ne treba sumnjati. Što napisa uvodničar jednog srpskog dnevnika, ranije najtiražnijeg dnevnog lista, Makron nije progovorio bugarski, albanski ili poljski. Govorio je na srpskom jeziku. Malo li je!