Izvan "glavnog toka" i društvenih mreža

Ima jedna vrsta muškaraca, verovatno retka, koju odbijaju "jake žene" i slična (neo)feministička mačo sranja (oksimoron) - ne treba im žena s "penisom" (to imaju) koja se kurči, razmeće i takmiči s priprostim alfa mužjacima (pripitomljeni eksdominantni tradicionalisti).

Ta vrsta muškaraca - nazovimo je omega -  ne laska i uvek pretuca prst kad uzme ekser, ne zna da zameni slavinu, da ispravno poveže žice za struju, ali nije joj (vrsti) blam da opere sudove i počisti nered za sobom.

Šta oni traže - glupaču? Ne, nego damu koja ih razume - nikako da im se lažno divi i hrani posrnulu sujetu i nisko samopouzdanje - koja ume bezuslovno da ih voli tako nesavršene i takve kakve jesu. Oni jesu komplikovani i drugačiji. Od sebe i od drugih traže mnogo i gnušaju se svega što svetina voli. Oni nisu oslonac, ali jesu temelj - na njih se ne možete ekonomski osloniti (ne može drugačije), ali na njih možete računati: naći će izlaz i kad ga niko ne vidi.

To su pravi muškarci i neće nikad razočarati ženu koju vole: oni nisu narcisi, nisu romantični na slatkast kič način, ne dele neiskrene komplimente, nisu ni metro ni retro sekuaulci, ne vole masovna slavlja (svadbe, npr), agresivna treperava svetla diskoteke, muziku koja tamo trešti, baš ih briga šta voze (ako uopšte znaju da voze) i ne izbacuju lakat kroz prozor dok sa radija, odvrnutog "do daske", trešti muzički šund; ni u jedan kalup ne možete da ih smestite, ali sigurno nisu primitivci ("sekundarne" sirovine).

Postoji li takva vrsta muškaraca? Postoji, ali nije u ekspanziji i nije na ceni (ne vole društvene mreže ni lajf koučing budalaštine). Postoje li posebne žene koje vole tu malobrojnu vrstu? U životu, ne znam, u literaturi, da - vidi Heseov roman Gertrud. Poslednju rečenicu.