Завршно вече фестивала из угла Ане Стојковић

Култни комад Љубомира Симовића премијеру је имао почетком априла ове године, а прву поставку давне 1974. године у режији Мире Траиловић.

„Комад који има пуно музике у свом језику, атмосфери и необичној поезији Љубе Симовића за мене је био велики редитељски изазов. Да се вратим тексту који спада у темеље српског позоришта. 

Када се Љубомир Симовић појавио, дочекан је као песник и неко ко је позоришту дао сасвим другачију димензију.

Показало се да није само поезија нешто што је чинило успех Љубе Симовића, већ управо оно што је суштина његове драме, а то је његов увид у социјално, друштвено и политичко биће нашег народа. Зато његови комади живе и део су интерпретације многих позоришта – објашњава редитељ Небојиша Брадић.

Иако се ова представа увелико спремала и за сцену београдских дасака које живот значе у режији Јагоша Марковића, то Брадића није обесхрабрило да одустане од поставке овог комада на крушевачкој сцени.

У томе су му помогли стални чланови крушевачког ансамбла предвођени Биљаном Николић која је поред тумачења главе протагонисткиње Иконије била и председница жирија на овогодишњем фестивалу.

Гомилу морално посрнулих ликова окупљених у кафани„ Шарган", изгубљених на периферији света, Симовић уплиће у густу мрежу прошлости и садашњости.

Брадић овај текст поставља са циљем отварања многих социјалних, политичких и друштвених питања које нас током гледања представе увлаче у свој свет и доприносе разумевању како садашњости тако и прошлости нашег друштва.

Да ли смо као појединци сви завршили у„ мишијој рупи" ако сами седнемо у кафану, како током представе доживљава „Шарган" глумица која беседи о тој кафани и сматра је стециштем посрнулих, животно угрожених, самаца, посматрача, беспородичних ликова који сањаре о неком бољем животу, макар кроз удају, или бар породични живот, уплиће питања у нама.

Да ли смо укалупљени, да ли смо сами, шта нам је приоритет, где се налазимо и са ким?

Онда и кафана и самачки ручак у њој представљају друштвено губитнишво. Мада, повлачи и се питање социјализације са другим индивидуама кроз покушај везе које се неуспешно завршавају, те сваки напор да се нека од жеља оствари, завршава се трагично.

На крају, ова драма пружа прилику да„ пропатимо" са ликовима на сцени на јединствен начин укорењен у свакоме од нас и запитамо се да ли је патња и могућност да је другима не наносимо заиста могућа.