Други фестивалски дан из угла Ане Стојковић

Антратни крик Душана Васиљева на сцени алексиначког позоришта 
Пише: Ана Стојковић

 Другог дана фестивалске вечери на сцени алексиначког театра изведена је представа„ Мистерија Душан Васиљев” у извођењу Битеф Театра.
Представу је режирао Марко Челебић, док текст потписује Дуња Матић.

Антиратни крик Душанове поезије уткане у наратив субверзивног на сцени Дуња је представила на оригиналан начин. Кроз магновење са женама, мајком, разговору са новинарем и монолог о томе зашто је имао потребу да пише песме.
Јоаким Тасић, Александар Јовановић, Јелена Лончар, Марко Павловић појављују се на сцени дочаравајући лик и дело Душана Васиљева, једног од најпознатијих антиратних песника деветнаестог века који је живео и стварао током балканских ратова и био учесник истих. 

Ове године навршило се тачно сто година од смрти нашег најпознатијег лирског експресионисте кога још можемо упознати у читанкама. Он је овај пролазни свет напустио са само 24 године. али иза њега остаје сведочанство једне ратне епохе исписане родољубивом поезијом.
„Домовина” једна је од његових првих песама које смо у основној школи учили напамет.
„Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже, 
то је љубав за облак што плови овуда
за песму што се овде разлеже. “

У том прекратком даху живота не успева ни књигу да објави а Душанове песме, новеле, драме расуте су по часописима„ Слога”, „ Књижевни југ”, „ Дани”, и„ Мисли” који је уређивао Сима Пандуровић.
Његове песме сабрао је у једну књигу Живан Милисавац 1950. године, а проза и драме објављене су му ‘80-их година прошлог века. Пре неколико година издавачка кућа “Партизанска књига” објавила је дела Душана Васиљева у два тома.

Глумци, а посебно Беким Фехмију у данашње време, радо су рецитовали његове песме.
У време социјализма о њему је писао Радомир Константиновић у есеју Душан Васиљев и полугласови левих екстрема 1976. године.
„Нико се није престравио, у ово доба, од нагонског човека онако како се представио овај дечак - песник, извргнут на милост и немилост нагонским силама: човек је, самим својим нагонима, овај човек рата: рат је тамо где је човек, и човек је тамо где је рат.”

Новинар који присуствује његовој сахрани у представи упорно кроз временску дистанцу, уназад, покушава од њега да сазна зашто пише и зашто одлази у рат да гледа страхоте?
„Да ли си видео тела убијене деце, мајке које над њиховим гробовима плачу, да ли си видео све страхоте рата, и зашто пишеш, кажи ми”, парафразирам новинара, који у налету помахниталости разбацује сценографију живцима покиданим од стрпљивих питања
Васиљев му одговара да он то чини јер не зна другачије и да је поезију писао због његове мајке која га је писању и научила а потом и читала прве стихове са њим. 

Минималана сценографија рата на којој се налази одар на коме лежи Душан, осветљена у троуглу беле позадине асоцира на једину светлу тачку у Душановом животу обасјану светлошћу иако је мртав.
Новинару родбина дозвољава да пише о њему некролог једино у случају да га је новинар и познавао.
Он на сахрану долази да исприча причу, али га током представе Душан убија.
Јер у рату, убио је доста њих, како истиче током дијалога са новинарем.

У имагинарној стварности која тутњи сценом као балкански рат у прозно -поетичном смислу где се смрт и живот преплићу кроз позоришна светла, а живи и мртви разговарају сазнајемо зашто се песником постаје. 
Да ли смо сви упознали терен и страхоте рата или смо то могли само у Душановим песмама да учимо док смо похађали основну школу?
 Да сазнамо зашто је писао. Јер, ето, родио се као песник.
„Да ли сте познавали Душана?” - питао је Душанов отац новинара на сахрани Душановој. 
„Једино у случају да сте га познавали, ви можете о њему и писати.”