Трећи фестивалски дан из угла Ане Стојковић...

Кућа је тамо где ти је срце
Пише: Ана Стојковић

Трећег фестивалског дана праизведбе у Алексинцу на сцену је наступио„ Звездара театар” са представом„ Кућа” од које се много очекивало на овом фестивалу с обзиром на то да је за ову представу тражена карта више ваљда због тога јер режију потписује Воја Брајовић, а текст још један глумац, Небојиша Илић, чији је ово први драмски текст.
Главне улоге у представи носе Ивана Зечевић, Бранимир Брстина и аутор комада Небојша Илић. 

Где нам је кућа? Тамо где смо одрасли, где су нас снови однели или тамо где је физички закон одредио да ћемо бити?
Кажу да је судбина сваког човека сплет околности које нас испрате кроз живот. 
Добро сам запамтила ту физичку премису коју ми је рекао један заљубљени научник, будући физичар. Тада, опчињена физиком нисам знала шта то све може да значи.
Али, гледањем ове представе о питању седишта нашег дома у који смо сви укорењени поставља у мени хиљаду питања из угла младе девојке која тумачи главну улогу. 

Баснословни џезерки глас младе Иване Зечевић одзвања сценом маестрално у вапају за мртвом мајком и домом за који више не зна где је. У њеном срцу, мајчином загрљају, селу где јој је деда кога тумачи Брстина.

Да ли је то Београд где је одрастала, Торонто где је сада или село где би волела да буде. Играјући имагинарне игре са дедом док разговарају о мртвој мајци дува са оцем не би ли избегли свакодевицу капиталистичког живота у Канади.
На дедино питање да ли је тамо боље за живот, отац девојке говори да су тамо сви у страху да не изгубе посао, али да може да се заради и увече наручи кинеска храна и попије добар шампањац.
„Ништа није боље ни код нас у Србији“ -каже деда на то.
 
Да је отац на послу цео дан док Ивана која тумачи девојку у школи, где, према њеним речима, нема преписивања и пушкица као у Србији и да јој је то страшно засметало.
Па да. Нема преписивања. Само лоши ђаци су преписивали. Тога ваљда само у Србииј има, те нам је систем такав какав јесте, а лоши ђаци преузели штафету.

Него да не пишем више о томе, да не одем предалеко. Мислим да нам је преписивања, лажних и купљених доктората баш доста свима, изботоксираних спонзоруша без грама мозга које дефилују стварношћу у којој се ми пристојни некако не налазимо.
Него да се вратим на деду.

Он узима икону и пита да ли им недостаје мајка која је скоро преминула.
Сви су загрлили деду. Свима недостаје мајка, нежност и топлина њеног дома, али ето, ње више нема
И не знају да ли и њу, онако мртву да пребаце у Београд.
Дијалози током представе врцају слабим хумором дилемом егзистенције о коју смо разапети сви.
На немогућност показивања емоција јер се живи да би се преживело. На очај и вапај џеза у Иванином гласу, тужном и елегичном, онаквим какав само џез може бити.
 Ивана оцу ту хладнокрвност не опрашта рекавши му да би волела да он макар прсне. Да се напије, заплаче.
Отац почиње трагикомично да испушта звуке, само некако лабаво.
У покушају.
Онда опет мало дува.
Па опет онако надувани замишљају како са Брстином играју свакакве игре и грле се са њим.
Не, трава им није помогла да преболе. Халуциногене супстанце које су дозвољене у иностранству, а код нас још нелегализоване, опуштено доприносе добром сну, али, како видим у представи, у равни су са пејотлом. Обзиром на то да им се надуванима и деда појавуље у магновењу дима.

Можда Србија ускоро легализује и марихуану у терапеутске сврхе. Ко зна…у складу са Западом.