Вера, Нада и Љубав Милана Петковића

Није прошло нити годину дана, а Милан Петковић нас је почастио својим новим, ремек делом, које је резултат релевантног процеса рапидног прогреса уназад 2-3 године.

Од "Одраза" (2013) до прошлог "Уточишта" (2014) у којима је тражио идеално склониште, пронашао је себе и свој мир који долази након бројних људских фрустрација, трагедија, којекаквих манипулација и нежељених појава у свакодневници. Помирити се са ситуацијом, сагледати ствари онаквима какве јесу, не басати се с курентним свињаријама и не улазити у непотребне конфликте. Он је својом музиком на овоме четвртом албуму (први је био Милан Петковић Трио "Музичка кутија", 2012) загазио у огроман трансцеденталан простор који је абнормално широких видика попут космоса и отвара неслућене могућности маште и перцепције, духа и слободе људског ума који је ионако превише затрован бесмислицама.

Он не сањари попут лунатика и неког занесеног романтика, из његове музике допире неверојатан мир из племенитог срца и душе, напросто романса каква се дешава можда једном у животу. Свакако, ако сте барем делимице упућени у његов досадашњи рад, искључиви је инструменталиста коме никакав либрето није потребан, будући да наслови од само 3, веома дугачке, композиције изнад 20 минута говоре све о сензуалношћу унесеном у њих.

Поета је на клавијатурама који разграђује један лајт-мотив сензибилношћу најлаганијег џез музичара у идеалном 'муди' стању с окусом позитивно набијеног блуза, што, при томе, осим фино изабраних боја клавијатура, и даље користи живи бубањ, басове, унакрсно испреплетене мелодијско-импровизацијске линије, а након дужег времена овде се прикључио и гост, тачније гошћа - Валентина Станојевић на флаути.

"Вера", "Нада" (чак 28 минута) и "Љубав" су композиције које својим пропорцијама одговарају неким еквивалентима старих Пинк Флојд, Тенгерин Дрим, Брајан Еноа и симфо/авангардне рок/амбиент сцене 70-их, а пасажима Дејвид Силвиана и новије синематик-поп продукције с ејсид-џез призвуком, који посебице долази до изражаја у насловном комаду, с комплексним дизајном у коме се пронађе и натруха д'н'б ритмике, софт-рока, а и електронских ефеката налик на дисонантни скреч. Односно, спрам претходна два албума развио је суптилну координацију да се не учахури у џезз амбијенту отпре 40-так година, ипак тада нису постојале овакве електронске могућности као данас. Можда би тада с овиме материјалом био далеко боље прихваћенији и препознат као велики авангардист, но опет је питање како би се успио пробити с оваквом музиком у екс-Ју дискографији, где су атипични извођачи и аутори бивали маргинализирани, попут Игре Стаклених Перли, покојног Рекс Илусива, или још једног недавног покојника Томажа Пенгова, чији је деби албум снимљен у купаоници.

Не улазећи у ама баш никакве специфичне жанрове, "Нада" је сјајан пример изградње великог аутора који је побегао од клишеа и с готово обе ноге пре се налази у модерној класичној музици која још увек има одређених поп елемената, с обзиром на углавном лагане 1/1 ритмове с понешто трип-хоп фигура, него ли у стандардима образаца попут пост-рока, краут или спејс-рока с којима би деломично могао бити успоређиван.

Незаобилазне фигуре су и фолк мотиви, много дилеј, даб и риверб ефеката, који су саставни делови целине, али џез импровизације, које се овијају лењо, тромо и суптилно, никако нису дроне апстракције и некадашње Флојдовско експериментирање с манипулацијама.

Споменута Валентинина флаута чини посебно елегантан психо штих у "Љубави", урањајући у прави психоделични лелујави дрифт, а албум обилује меланколијом, сетом и сјајно изгланцаним звучним кулисама, стварајући прико потребну људску суштину за те 3 основне емотивне ствари - веру, наду и љубав.

Не знам да ли их је Милан нашао у животу, али с овим делом јесте.

Наслови: 1.Вера, 2.Нада, 3.Љубав
Оцена албума [1-10]: 9
Изворни текст: http://terapija.net/mjuzik.asp?ID=22708