Зашто је Бог искључио струју у протиној школи на дан Светог СавеЗашто је Бог искључио струју у протиној школи на дан Светог Саве
Претрага
cirilica | latinica

Зашто је Бог искључио струју у протиној школи на дан Светог Саве

rss

09.10.2016 Зорица Пелеш

Писала сам о проти Стеви с љубављу и љутило ме је што су ме скоро сви питали, док сам писала књигу, : "Какве ти користи имаш од тога?

Зорица Пелеш

Прослава школске славе је била величанствена и стварно сам уживала тог поднева, не сањајући шта ме чека у предвечерје тога дана. У 17 сати је била седница наставничког већа и директор ме је замолио да неизоставно дођем. Чудила сам се његовој упорности  не знајући зашто ме позива. Тек када ми је објаснио да пре почетка седнице треба да неким „неверницима“ – професорима укратко испричам ко је стварно био прота Стева, кога су они унапред омрзли и не знајући ко је, схватила сам његов очај. За тренутак то сазнање, да колеге професори устају против имена свог колеге професора др Стевана М. Димитријевића, проте, страшно ме је заболело и по други пут сам заплакала у школи тога дана, али сада од туге. Какви су то људи, питала сам се, а када сам ушла у салу у којој су они већ седели, схватила сам какви су и то ме је још више заболело.

Стала сам испред њих и када сам почела да им говорим о проти Стеви, они су ме, прелиставајући своје дневнике, игнорисали. Правили су се да ме уопште не чују. То ме је довело до очаја, али сам наставила да говорим и говорим… И наједном се десила невроватна ствар. Нестала је струја. У сали тајац и потпуни мрак а у моме срцу светлост и захвалност Богу што је искључио струју тим „неверницима“.

Као да се ништа није десило мирним тоном сам им рекла:“ Е, сада ће те хтели ви то или не морати да чујете моју причу о проти Стеви до краја. Док не дође струја. А када ће доћи то вероватн само Бог зна, пошто ју је он вероватно и искључио видевши како сте незаинтересовани за највећег слугу Божијег чије име ова школа треба да носи са највећим поносом и поштовањем. И ви сви треба да сте поносни што предајете управо у овој школи, која носи име овог великана  наше просвете,  наше цркве  и наше државе за коју је он  дисао пуних 88 година невиђеном љубављу и радошћу!!“

Прота Стева ДимитријевићГовор сам завршила пре доласка струје и пошла кроз мрак према вратима. И тог тренутка Бог је укључио струју. Исред врата, у ходнику, су ми три професорке полетеле у загрљај и почеле да ме љубе и честитају ми. Сећам се једна је била млада историчарка Маја, друга млада професорка српског језика Марина. Трећа, прфесорка математике, Гранка Марковић ме је дуго љубила, шаупћући ми: “Овако нешто је до сада било незамисливо у нашој школи, да неко говори о забрањеним стварима, а посебно о свештенику . Знате, када сте на почетку рекли да је тужно што су нас у школи учили да су после амеба одмах настали партизани и да између њих није било ништа, неки од мојих колега су љутито напустили салу. Хвала вам од срца што сте тако исцрпно говорили о Проти Стеви“. Од тог тренутка та дивна жена добила је поред Проте почасно место у моме срцу.

Пре неколико година, на моје упорно вишегодишње инсистирање, Министарство културе је дало средства за обнову Протине цркве Светих Архистратига на алексиначком гробљу,  пошто је ћерамида на њој била скроз пропала. И не само то. Никнуо је коров на њој, који нико није смео да почупа, јер је била под заштитом Завода за заштиту споменика културе Ниша. А без одобрења Завода није ништа смело да се пипне. А то што Завод није ништа  више од пола века пипао на цркви је већ друго питање. Новцем од Министарства културе подигнут је оловни кров и сада треба наћи новац за рестаурацију предивних фресака, које су радили краљеви сликари, чувени руски мајстори (Барон Николај Богдановић Мејендорф, Борис Ивановић Обрасков, Иван Петровић Дикиј, Виктор Николајевић Шевцов, Владимир Јаковљевић Предајевић),  чија изузетна дела красе и Бели двор на Дедињу и Краљеву цркву на Опленцу. Када црква буде потпуно обновљена, верујем да ће прота Стева постати заштитно име  града Алексинца и личност која ће заузети достојно место у галерији  српских великана.

На путу кроз Протин бескрајно дуг и плодан живот, којим још увек путујем више од дванаест година, опремљена невероватном снагом и  храброшћу , имала сам блиске сусрете чак и са професиналним подметачима ногу. Али они нису били довољно спретни да ме спрече да се сусретнем са неким предивним ликовима, који су ми се стидљиво осмехивали. И надали се вероватно у потаји да  ћу им узвратити осмехом  и да нећу заобићи ни њихове блиставе мисли и дела.

На том чаробном путу до Сунца или сте у причи или нисте. Ако покушате да бар мало искоракнете из ње почиње да вас хвата паника. Јер ако нисте више у тој причи ко ће оживети све те уснуле лепоте из  раскошног дворца наших предака обраслог нашим незнањем? Ко ће им удахнути нови живот? Рећи ће неко: „Кога је још брига за њихов повратак међу живе? “Мене је брига, јер имам божанственог унука Павла, коме је управо никао први зубић. А треба да буде брига и све вас  у чијим домовима ничу први зубићи. Ако вам је стало да ваши потомци  у будућности сачувају све своје  зубиће, не оклевајте. Удахните дубоко и  крените провереном методом враћања у живот – уста на уста. И кад коначно оживите нечије уснуле очи остаћете затечени лепотом њихове бистрине.

Потом крећете даље у потрагу за новим уснулим очима. Ако успут сретнете неког залуталог путника, који ће почети да вас одвраћа од  вашег, по њему, узалудног, опасног и тешког пута његову забринутoст скратите питањем: “Да ли сте чули за проту Стеву Димитријевића и знате ли ко је био он? “Када одмахне главом, у једном даху му изрецитујете како је Прота био то и то; урадио то и то за свој народ и потом га упитате:“ А шта сте ви урадили за свој народ и шта радите за своје унуке са тек изниклим зубићима? И онда његово најглупље питање на свету затрепери у вашим ушним шкољкама: „ Ма, какве ти користи имаш од тога што то радиш?"

Као што глувом нема сврхе шапутати, ни слепом намигивати, тако исто глупом човеку не треба ништа објашњавати. Треба му само попут Диогена, из бурета,  када га је Аександар Македонски питао шта може да учини за њега, рећи: „ Склони ми се са Сунца, јер ја се управо сунчам“. И кренути још  ближе ка  Сунцу, остављајући ту бледу сенку, која није ни свесна да је цео живот само сен нечије сене.

Аутор Зорица Пелеш (Биограф проте Стеве Димитријевића)

Коментара: 0


# прота Стеван Димитријевић Зорица Пелеш
@




[ Додај коментар ]