Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Pretraga
cirilica | latinica

Zašto je Bog isključio struju u protinoj školi na dan Svetog Save

rss

09.10.2016. Zorica Peleš

Pisala sam o proti Stevi s ljubavlju i ljutilo me je što su me skoro svi pitali, dok sam pisala knjigu, : "Kakve ti koristi imaš od toga?

Zorica Peleš

Proslava školske slave je bila veličanstvena i stvarno sam uživala tog podneva, ne sanjajući šta me čeka u predvečerje toga dana. U 17 sati je bila sednica nastavničkog veća i direktor me je zamolio da neizostavno dođem. Čudila sam se njegovoj upornosti  ne znajući zašto me poziva. Tek kada mi je objasnio da pre početka sednice treba da nekim „nevernicima“ – profesorima ukratko ispričam ko je stvarno bio prota Steva, koga su oni unapred omrzli i ne znajući ko je, shvatila sam njegov očaj. Za trenutak to saznanje, da kolege profesori ustaju protiv imena svog kolege profesora dr Stevana M. Dimitrijevića, prote, strašno me je zabolelo i po drugi put sam zaplakala u školi toga dana, ali sada od tuge. Kakvi su to ljudi, pitala sam se, a kada sam ušla u salu u kojoj su oni već sedeli, shvatila sam kakvi su i to me je još više zabolelo.

Stala sam ispred njih i kada sam počela da im govorim o proti Stevi, oni su me, prelistavajući svoje dnevnike, ignorisali. Pravili su se da me uopšte ne čuju. To me je dovelo do očaja, ali sam nastavila da govorim i govorim… I najednom se desila nevrovatna stvar. Nestala je struja. U sali tajac i potpuni mrak a u mome srcu svetlost i zahvalnost Bogu što je isključio struju tim „nevernicima“.

Kao da se ništa nije desilo mirnim tonom sam im rekla:“ E, sada će te hteli vi to ili ne morati da čujete moju priču o proti Stevi do kraja. Dok ne dođe struja. A kada će doći to verovatn samo Bog zna, pošto ju je on verovatno i isključio videvši kako ste nezainteresovani za najvećeg slugu Božijeg čije ime ova škola treba da nosi sa najvećim ponosom i poštovanjem. I vi svi treba da ste ponosni što predajete upravo u ovoj školi, koja nosi ime ovog velikana  naše prosvete,  naše crkve  i naše države za koju je on  disao punih 88 godina neviđenom ljubavlju i radošću!!“

Prota Steva DimitrijevićGovor sam završila pre dolaska struje i pošla kroz mrak prema vratima. I tog trenutka Bog je uključio struju. Isred vrata, u hodniku, su mi tri profesorke poletele u zagrljaj i počele da me ljube i čestitaju mi. Sećam se jedna je bila mlada istoričarka Maja, druga mlada profesorka srpskog jezika Marina. Treća, prfesorka matematike, Granka Marković me je dugo ljubila, šaupćući mi: “Ovako nešto je do sada bilo nezamislivo u našoj školi, da neko govori o zabranjenim stvarima, a posebno o svešteniku . Znate, kada ste na početku rekli da je tužno što su nas u školi učili da su posle ameba odmah nastali partizani i da između njih nije bilo ništa, neki od mojih kolega su ljutito napustili salu. Hvala vam od srca što ste tako iscrpno govorili o Proti Stevi“. Od tog trenutka ta divna žena dobila je pored Prote počasno mesto u mome srcu.

Pre nekoliko godina, na moje uporno višegodišnje insistiranje, Ministarstvo kulture je dalo sredstva za obnovu Protine crkve Svetih Arhistratiga na aleksinačkom groblju,  pošto je ćeramida na njoj bila skroz propala. I ne samo to. Niknuo je korov na njoj, koji niko nije smeo da počupa, jer je bila pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niša. A bez odobrenja Zavoda nije ništa smelo da se pipne. A to što Zavod nije ništa  više od pola veka pipao na crkvi je već drugo pitanje. Novcem od Ministarstva kulture podignut je olovni krov i sada treba naći novac za restauraciju predivnih fresaka, koje su radili kraljevi slikari, čuveni ruski majstori (Baron Nikolaj Bogdanović Mejendorf, Boris Ivanović Obraskov, Ivan Petrović Dikij, Viktor Nikolajević Ševcov, Vladimir Jakovljević Predajević),  čija izuzetna dela krase i Beli dvor na Dedinju i Kraljevu crkvu na Oplencu. Kada crkva bude potpuno obnovljena, verujem da će prota Steva postati zaštitno ime  grada Aleksinca i ličnost koja će zauzeti dostojno mesto u galeriji  srpskih velikana.

Na putu kroz Protin beskrajno dug i plodan život, kojim još uvek putujem više od dvanaest godina, opremljena neverovatnom snagom i  hrabrošću , imala sam bliske susrete čak i sa profesinalnim podmetačima nogu. Ali oni nisu bili dovoljno spretni da me spreče da se susretnem sa nekim predivnim likovima, koji su mi se stidljivo osmehivali. I nadali se verovatno u potaji da  ću im uzvratiti osmehom  i da neću zaobići ni njihove blistave misli i dela.

Na tom čarobnom putu do Sunca ili ste u priči ili niste. Ako pokušate da bar malo iskoraknete iz nje počinje da vas hvata panika. Jer ako niste više u toj priči ko će oživeti sve te usnule lepote iz  raskošnog dvorca naših predaka obraslog našim neznanjem? Ko će im udahnuti novi život? Reći će neko: „Koga je još briga za njihov povratak među žive? “Mene je briga, jer imam božanstvenog unuka Pavla, kome je upravo nikao prvi zubić. A treba da bude briga i sve vas  u čijim domovima niču prvi zubići. Ako vam je stalo da vaši potomci  u budućnosti sačuvaju sve svoje  zubiće, ne oklevajte. Udahnite duboko i  krenite proverenom metodom vraćanja u život – usta na usta. I kad konačno oživite nečije usnule oči ostaćete zatečeni lepotom njihove bistrine.

Potom krećete dalje u potragu za novim usnulim očima. Ako usput sretnete nekog zalutalog putnika, koji će početi da vas odvraća od  vašeg, po njemu, uzaludnog, opasnog i teškog puta njegovu zabrinutost skratite pitanjem: “Da li ste čuli za protu Stevu Dimitrijevića i znate li ko je bio on? “Kada odmahne glavom, u jednom dahu mu izrecitujete kako je Prota bio to i to; uradio to i to za svoj narod i potom ga upitate:“ A šta ste vi uradili za svoj narod i šta radite za svoje unuke sa tek izniklim zubićima? I onda njegovo najgluplje pitanje na svetu zatreperi u vašim ušnim školjkama: „ Ma, kakve ti koristi imaš od toga što to radiš?"

Kao što gluvom nema svrhe šaputati, ni slepom namigivati, tako isto glupom čoveku ne treba ništa objašnjavati. Treba mu samo poput Diogena, iz bureta,  kada ga je Aeksandar Makedonski pitao šta može da učini za njega, reći: „ Skloni mi se sa Sunca, jer ja se upravo sunčam“. I krenuti još  bliže ka  Suncu, ostavljajući tu bledu senku, koja nije ni svesna da je ceo život samo sen nečije sene.

Autor Zorica Peleš (Biograf prote Steve Dimitrijevića)

Komentara: 0


# prota Stevan Dimitrijević Zorica Peleš
@



 

[ Dodaj komentar ]