У Европу без нужника

Румунија и Бугарска су најбољи примери колико нека држава, односно народи тих држава, могу бити усрећени припадношћу елитном европском савезу. С друге стране две најпожељније државе у Европи уопште нису чланице Европске Уније; Швајцарска и Норвешка.

Ипак, не треба стављати клипове у точкове развоја нашег друштва. Мислим, не треба одвраћати народ од уласка у Европу. Пошто, разуме се, ни географски а ни културно не припадамо Европи. Међутим, пожељно је подсетити на неке недостатке које нас цивилизацијски удаљују од исте те Европе. Елем, усуђујем се да укажем на неке неевропске појаве и стања. Домаћина можеш познати по капији и нужнику. Чим си ступио пред капију, у доброј мери можеш закључити о каквом се домаћину ради. Ако је капија зарђала, искривљена, не може да се отвори без големе муке, или, још горе, поломљена, нахерени остаци штрче из траве и корова, у најгорем случају ако капије уопште и нема, боље бежи главом без обзира. Немој крочити у двориште.

С нужником иста прича. Ако си и свратио у кућу, питај одмах где се налази нужник. Тобоже да опереш руке. Ако затекнеш усрану шољу, разбацан папир, прљаве пешкире на поду, неисправан водокотлић из кога непрестано цури вода, забагрелу каду..., извини се домаћину неодложним послом и хватај маглу.

Свако има по једну собу за показивање. Само, није то суштина. Главно је оно што се не показује. Што се скрива. Тако је и са државама. На Балкану са свих страна маме вас бљештави хотели, ресторани, кафићи, киосци брзе хране, бурекџинице, биртије... У таквим објектима можете да се наједете. Под условом да имате новац. Истина, обиље масне и зачињене хране, али коме је до вегетаријанског оброка може очас да скокне до Италије или Мађарске. Проблем настаје ако се преједете или вас на улици, у возу, музеју, у позоришту, у трговинској радњи  спопадну стомачни проблеми. Да простите, хоћете да се олакшате. У кафани тако што није препоручљиво. Ако нисте штогод поручили, није ни могуће. Бесни конобар отераће вас у ПМ. Није кафански клозет место где ће свака шуша да истреса ону ствар. Већ услужени кафански гости додуше могу слободно да одшетају тамо где и цар иде пешке. На сопствену одговорност. По правилу кафански нужници су места која без преке потребе треба избегавати.

Чак и милионски градови на Балкану једва да поседују по који јавни тоалет. Док га човек пронађе, обично већ је касно. Па и то мора да се плати. На Балкану се не сере за џабе. Амбијент на нивоу. Смрад, вода до колена, шикљи из сваке друге славине, нема папира. По зидовима поетско надахнуће неостварених уметника:

Зареко се чика Сима/ да ће јебат матер свима/ ко сере ван рупе/ и прстима брише дупе!

У недостатку оловке стихови се исписују оним што је доступно!

Јавних тоалета нема, а они на бензинским пумпама, аутобуским и железничким станицама или су закључани, или их можете користити само ако сте мазохиста. Човеку у невољи неће уступити клозет у апотеци, продавници, у амбуланти, све и да се пред особљем унереди. И шта да ради сироти Европљанин, који докон шета по Европи, уместо да се као наш убоги пензионер цењка на пијаци за пар паприка и главицу лука, и који се затекао на Балкану, а оно га потерало? Хоће ли као наш човек да зађе иза првог дрвета, или да јурне под мост? Наши обичаји њему су страни. Можда и није у форми као прекаљени Балканац? Или ће његова жена да задигне сукњу и да се раскречи иза прве крнтије на четири точка, у заветрини?

Ако хоћемо у Европу, онда да усвајамо европске навике. Хитно треба градити јавне нужнике; од најмањег села, па до престоница. У њима увек воде и папира да буде. Да буду намирисани. Испред наоружан чувар да стоји. И мање да се сере. Почев од народа, па до највиших представника. Ти заиста немају меру.

Миодраг Тасић