Колумна Миодрага Тасића: Страни борци у ратовима

Ратова је било, и биће. Од како је човек постао човек, ако је, људи су се међусобно истребљивали. Увек је неко жудео да потчини другога, да му отме имовину, жену, децу, да га уклони с лица земље. Да не би имао конкурента у будућности. Ништа се није променило до данас, осим у напретку наоружања и технике ратовања.

Свака сукобљена страна у рату тражи савезнике. Да би олакшали терет ратовања, свеједно били агресори или се бранили од агресора, да би оправдали своју ратну позицију, да би имали што мање жртава у људству, као и што мање трошкове ратовања... Једна од првих мера у том циљу, и свакако најприхватљивијих у рату,  је призивање странаца да се боре на вашој страни. Страни добровољци, плаћеници, такозвани „пси рата“, идеолошки или верски занесењаци, идеалисти и хуманисти, авантуристи, увек су добродошли да ратују и гину за ваше интересе.

Много је различитих побуда због којих ће неки странац отићи да ратује и гине за њему туђе људе. Овде бисмо направили само паралелу на „добровољце“ који данас ратују на страни Украјине у сукобу с Русијом, ма како се тај сукоб различито називао и тумачио у данашњем свету и од различитих заинтересованих страна и добровољце у рату Србије за ослобођење од Турске у Првом српско-турском рату из 1876. године.

Нећемо се упуштати у мотиве и поводе за ратни сукоб две блиске, словенске и већински хришћанске државе, које су само пре тридесет година биле у истој, заједничкој држави. Нажалост, није нам непознато. Осврнућемо се на стране „добровољце“ који ратују за Украјину против Русије. Западни свет, онај демократски и слободољубив, којему су људска права увек у првом плану, здушно се ставио на страну Украјине у њеном сукобу с Русијом.

Јавно или прећутно шаље се Украјини оружје, новац, лекови, сателитски снимци с терена, обавештајни подаци, а не либе се ни директног слања „добровољаца“ да ратују за Украјину. За прва два месеца сукоба похрлило је негде око 6.000 странаца да бране „западне вредности“ од „источног деспота!“ Пољаци, Румуни, понеки Британац, Американац, нешто исламских бораца из Африке, Хрвати, наравно, из штампе читамо има и јунака из Скандинавије, хуманиста из Албаније и такозваног Косова, Грузина...

Многи од поменутих скончали су већ по доласку у Украјину. Руси су својим далекометним ракетама уништили њихове боравишне логоре. То је био и један од разлога што је нагло спао ентузијазам страних бораца за ствар Украјине. Не једини. Слаба организованост украјинске и државе и војске, расуло на свим пољима, лажна пропаганда, оскудевање у оружју, храни, здравственом особљу и мала, практично никаква материјална потпора страним борцима, деморалисала је већину ових „хуманитарних ратника“.

У ово време релативно је лако страним добровољцима да стигну до Украјине. Украјина се граничи са земљама које јој директно помажу у рату; Пољска, балтичке земље, Чешка. Словачка, Румунија, Молдавија... Страни ратници, вероватно потпомогнути финансијски да дођу до Пољске, потом ће несметано ући у Украјину. Данас стићи авионом чак из далеке Аустралије и Новог Зеланда до Пољске и затим отићи у свети рат против Русије, дечја је игра. На планети земљи данас обитава нешто мање од осам милијарди душа. Медији су свеприсутни и већином уперени против Русије и руског народа уопште. Зато и зачуђује чињеница да је тако мало страних бораца дошло да ратује за свету украјинску ствар!

А само 150 година раније Србија је покренула с Црном Гором рат против Турске за коначно ослобођење и уједињење српских земаља. У том Првом српско-турском рату из 1876. године Србија је била у подређеном положају у односу на Османско посрнуло царство. Заостајали смо у броју војника, и поготову у обучености те војске. У огромној већини српска војска је заправо била народна војска. Дакле, све друго само не професионални војници. Наоружање је било застарело. Недовољан број официра, медицинског особља, ратних залиха, санитетског материјала... Србији је била потребна помоћ страних пријатеља и савезника. И, заиста, макар у том рату, помоћ пријатеља и браће није изостала.

Само из Русије, посредством Словенског комитета, који је организовао помоћ и слао добровољце у рат за Србију, стигло је званично 4.303 добровољца. Неколико стотина добровољаца стигло је самостално. Уз 360 српских официра ратовало је и 718 руских официра. Почев од главнокомандујућег у рату, до најнижег редова, односно козака. Руси су послали и 95 лекара, 111 болничара, 60 милосрдних сестара, 128 тона болничке опреме, милионе динара и рубаља за пострадале, ратну сирочад и војску.

За Србију су у руској јавности апеловали и један Достојевски, Чајковски, Мендељејев... И све то у време када није било авионског превоза, а многи руски добровољци стизали су у Србију преко непријатељске територије. У овом случају преко Румуније, препливавши Дунав држећи се коњима за реп. Многи од руских добровољаца оставили су животе на Шуматовцу, Горњем Адровцу, Мрсољу, Бобовишту, Кревету, Великом Шиљеговцу... Николај Рајевски је само један од руских племића и официра који су погинули за Србију.

Да не будемо неправедни и према другим добровољцима у поменутом рату, а било их је. Италијани, Гарибалдинци, заправо легија странаца у оквиру Гарибалдинаца. Певали су на десет језика; Пруси, Чеси, Италијани, Французи. Американац Феликс Вајт, капетан Браун, такође Американац, барон Курт Матеји, Саксонац, посрбљена браћа Штурм, маркиз Д' Ото, Панегини Д' Анфео, опалио први из српског топа, Американац  Хенри Роналд Мак Ивер, професионални војник који се борио под 14 застава на свим континентима, Холанђанка Жана Маркус – српска Јованка Орлеанка, ратница и великодушни хуманиста.

Ту су и Немци Виндодређ, Антон Грас, Кирски Мартин, Кохмајер Петер, Фриц Карло, Шандор Јаромир из Загреба, чувени летонски песник Андреј Пумпурс. И још стотине других који нису забележени именом и презименом.
 

Миодраг Тасић