Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Горњи Адровац – неискоришћена шанса Србије

rss

08.09.2021. Миодраг Тасић

Горњи Адровац је само једно село у нестајању у Србији. Можда педесетак, махом старијих житеља, још увек живи у овом маленом алексиначком селу. Годинама уназад затворена је сеоска школа. Ниједно дете није рођено у Адровцу!

Фото: архива

Међутим, Горњи Адровац би могао постати место ходочашћа српског и руског народа, а вероватно би привукао и многе друге туристе из целог света. Јер у Горњем Адровцу постоји црква „Свете Тројице“, у народу позната још и као Руска, односно Шарена црква. На месту званом „Голо брдо“ 20. августа 1876. године по старом календару, односно 2. септембра по новом, погинуо је руски пуковник Николај Николајевич Рајевски. Погинуо је као добровољац у I Српско-турском рату за ослобођење Србије. На месту његове погибије подигнута је ова црква.

Николај Рајевски је био руски племић из богате и славом овенчане породице. Његов деда, такође имена Николај Рајевски био је херој Отаџбинског рата 1812. против Наполеона. Описан је у Толстојевом роману Рат и мир. Отац Рајевског, исто Николај Николајевич био је генерал лајтнант. Тако су и његови синови, Николај и Михаило, наставили војну каријеру. Николај Рајевски је био славенофил и једном је долазио у посету Кнезу Михаилу, са задатком да упозна прилике поробљених словенских народа у Османском царству и могућношћу за подизање општег устанка за ослобођење од турског ропства. Када је избио рат Србије и Црне Горе против Турске 1876. Рајевски је дошао као добровољац у Србију. Од неколико хиљада руских добровољаца сам Рајевски је опремио својим новцем и довео више стотина Руса.

Многи од тих добровољаца су оставили кости у Србији. Рајевски је погинуо у Адровцу, потом му је тело однето у порту манастира „Светог Романа“ у Прасковчу (Ђунис). Ту је најпре био сахрањен, да би касније тело било извађено, утроба са срцем остављена у гробу поред капије манастира, а тело стављено у оловни сандук и лађом отпремљено за Београд. Из Београда, после опела и уз велику свечаност тело Рајевског је  отпремљено на вечни починак у Русију. Сада је то територија Украјине (Разумовка). Како је то написао српски историчар др Слободан Бранковић Рајевски је срце оставио Србији а тело Русији!

Поред тога што је Рајевски био племић, официр и позната личност, његову славу је широм света пронео помињани Лав Толстој. Наиме, руски класик је искористио лик Рајевског као прототип лика Алексеја Вронског у роману Ана Карењина. Рајевски је заправо Вронски, љубавник Ане Карењине. Ово књижевно Толстојево дело је после Библије најпревођенија литерарна творевина. Много је филмских екранизација романа. Од Холивуда до саме Русије. Роман је обавезна школска лектира. Нема иоле писменог човека који није прочитао популарно дело. И ту је управо шанса Србије.

Русија броји сто четрдесет милиона становника. Десетине милиона Руса живи у свету; од држава бившег Совјетског Савеза, Европе, обе Америке, Аустралије, све до Арктика. Руси су углавном образованији народ од остатка света. Литература у Русији је животна потреба. Као храна. Велики руски књижевници су националне величине. А нема Руса који није прочитао Ану Карењину. И када би од тог мноштва милион Руса дошло у Горњи Адровац да се поклони сенима Николаја Рајевског, што за руски народ није велика цифра, Горњи Адровац, Алексинац и Србија били би препорођени.

Да само један дан ти излетници проведу у Србији, оставили би бар 50 милиона евра. За храну, сувенире, свеће, преноћиште... Али да би то било остварљиво, ми Срби би морали да смо много другачији него што јесмо. Рајевски је погинуо за Србију. Његова породица је својим средствима изградила цркву Свете Тројице. Руси су више пута обнављали и рестаурирали цркву. Србија скоро да ништа није урадила да заштити спомен цркву и да привуче руске и друге туристе у Адровац. Пут од Алексинца до Горњег Адровца је изузетно лошег стања. Путокази до цркве су исписани на енглеском и српском језику. Друштво српско-руског пријатељства Рајевски-Вронски из Алексинца је својим парама поставило три путоказа на руском језику. Општинске власти су одговориле да нема потребе за путоказима на руском језику. Сама црква одавно вапи за поправком. Црквена порта је само делимично уређена. Остатак великог плаца обрастао је багремом. У цркви нема нити једног сувенира. Званичници посете цркву једино другог септембра. Тада се положи цвеће на место погибије Николаја Рајевског, испрати се пригодан културни програм и то је све. До наредног другог септембра!

А могло би и другачије. Да се запосли један туристички радник у Горњем Адровцу. Да макар он поздрави госте. Да не буде као ове године када су дошли Руси из руске амбасаде, Руског дома, војни аташе и један потомак породице Рајевског из Москве у 8 сати и 15 минута, а нико их није дочекао и поздравио. Наши су стигли два сата касније. Овај стално запослени радник би за своју плату чистио црквену порту од трња и багрема, косио траву, чистио цркву, продавао туристима сувенире, пружао основне податке о рату 1876., Рајевском, Толстоју... Подразумева се да би таква особа морала говорити руски језик. У порти манастира би могли бити постављени кафе аутомат и фрижидери са соковима, пивом, сладоледом... Логично  било затећи клупе за седење, сунцобране, дрвене столове, пепељаре, канте за отпатке. И засађено и неговано цвеће. Све ово не кошта много, а вратило би се економски, културно, пропагандно. Није довољно само отварати производне погоне и даривати стране власнике обилатим субвенцијама. Треба помоћи и сопствени народ. Ништа не би сметало да понеки министар посети место страдања Николаја Рајевског у Горњем Адровцу; министар туризма, грађевине, локалне самоуправе. Чак би и председник државе могао, и поред небројених обавеза, једном да сврати у Адровац или у манастир Светог Романа. Већ српски књижевници и новинари би по моралној сили закона обавезно посећивали Жичу, Раваницу, Фрушку Гору, али и Горњи Адровац. Овако, после Моме Капора, који је посетио место страдања Рајевског и Руску цркву, пре више од тридесет година, и о виђеном с дубоком тугом писао у „Политици“, изгледа да српски списатељи нису крочили на тле Горњег Адровца.

Миодраг Тасић

Коментара: 0


# Миодраг Тасић Горњи Адровац Николај Рајевски
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима