Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Српска државност - идеје и лутања

rss

04.05.2014. Игор Митић

Када је славни Карађорђе пре двестотинaдесет година повео Србе у буну на дахије, није могао ни да наслути да ће се васколики српски народ два века касније стидети да обнови своју државност. Да кренемо редом...

Српска државност - идеје и лутања

За српски народ је читав XIX век прожет националном борбом против Турака, борбом за обнову државе, за „васкрс из косовске гробнице“. Ова борба је започела на Сретење Господње 1804. године, а завршила се тек у наредном веку, крајем 1912. године.

Чувени немачки историчар Леополд фон Ранке је с правом Први српски устанак назвао Српском револуцијом. Српски народ је много пре свих својих суседа започео борбу против Турака и већ у првим деценијама XIX века изградио темеље своје будуће државе. После славних победа у Првом и Другом српском устанку стигло је признање дугогодишње борбе: султанови Хатишерифи из 1830. и 1833. године, којима је обликована тадашња Србија као вазална кнежевина у оквирима Отоманске империје.

Вође српске револуције Ђорђе Петровић-Карађорђе и Милош Обреновић јесу зато најзначајнији српски владари XIX века. Милошев син и наследник кнез Михаило Обреновић успео је да 1867. године отера преостале турске војне посаде из шест српских тврђава (Београд, Смедерево, Шабац, Кладово, Ужице и Соко). Након тога једини знак османске власти над Србојом је, поред годишњег пореза, била турска застава, која се поред српске вијорила на Калимегдану. Седамдесетих година XIX века избила је Велика источна криза, а нови вал борби још једном је запљуснуо успаваног „болесника на Босфору“. Српски народ у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори поново је заратио против свог старог непријатеља.

После две године крвавих борби на Балкану уследио је, по многим историчарима, најзначајнији догађај за Србе у XIX веку-Берлински конгрес. На овој великој европској конференцији, највећој после Бечког конгреса, донете су у лето 1878. године важне одлуке, које ће у великој мери обликовати тадашње балканске државе. Србија је добила међународно признање и стекла независност, такође су сада независној Кнежевини Србији прикључена четири округа, која су ослобођена у претходном рату: нишки, пиротски, врањски и топлички. Српски народ је коначно постао део „породице европских народа“. Међутим, чињеница је да је овом конференцијом трајно раздвојен српски народ из Босне и Херцеговине и Србије. Наиме, одлукама Берлинског конгреса Аустроугарска добила је право да окупира Босну и Херцеговину, а 1908. године је и анектирала ову територију.

Ратови против Османлија коначно су завршени 1912/1913. године, када су уједини балкански народи ослободили преостале делове Балкана од Турака. Српска војска је у Првом балканском рату 1912. године остварила велике победе у Кумановској и Битољској бици, ослободила Косово, део Метохије и Македонију од Турака. Након овога српска војска је током новембра 1912. године, прешла у Албанију и обезбедила излаз на Јадранско море, освојена је Тирана, као и Љеш и Драч. Међутим, тада следи жива дипломатска активност Аустроугарске, чији је циљ био да се по сваку цену смањи српски добитак настао захваљујући успесима на бојном пољу и спречи излаз на Јадранко море. Уз помоћ својих албанских штићеника, Аустроугарска је подстакла проглашење независне албанске државе 28. новембра 1912. године у Валони. Велике силе су убрзо признале новонасталу албанску државу, а Србији је постављен ултиматум да повуче своју војску са албанског приморја. Тако смо још једном после добијених битака изгубили рат.

Ипак, после Другог балканског рата 1913. године и сукоба са Бугарском, Србија је знатно територијално увећана: потврђене су јој територије вардарске Македоније, Санџака и Косова. Међутим, у оној истој Босни, сада делу Аустроугарског царства, ће на Видовдан 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип убити аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда, што ће Аустроугарској бити разлог да нападне Србију. Тако је почео Први светски рат, „Велики рат“, како су га звале ондашње новине. Српски војник је се само после годину дана од последњег рата поново нашао лицем у лице с непријатељем, сад оним северним, који је годинама уназад претио. Након Цера и Колубаре, поново несрећа: пегави тифус, албанска голгота, крах државе и војске. Међутим, већ после Кајмакчалана, српска војска је још једном доказала сву своју величину, слободарски дух и несаломивост. Рат је завршен у јесен 1918. године, Србија је изгубила трећину свог становништва, али и своју државност. Уследио је вишедеценијски период лутања српског народа кроз идеју југословенства. Већини јужнословенске браће је Југославија била само прелазна степеница ка изградњи сопствених држава. Међутим, Срби су то тешко схватали и неретко прихватали. Након урушења Краљевине Југославије у вихору Другог светског рата, још једном се покушало да сви Јужни Словени живе унутар истих граница, а сада под капом комунизма. Нису били довољни ни крвави грађански рат ни најтежи усташки злочини, а Срби су поново неопрезно постали југословенски народ.

Рат деведестих година прошлог века коначно је разградио Југославију, а југословенска браћа још једном доказала колико се мрзе. И када су сви конститутивни народи бивше социјалистичке Југославије запловили у самосталност, нама се једра поново нису отворила. Лутање је трајало све до 2006. године када су грађани Црне Горе одлучили да више не желе да живе у истој држави са својом браћом из Србије. Заиста је апсурдно да је српски народ повратио своју државност у XXI веку на овај начин. Коме је дугујемо, тадашњем црногорском премијеру? Да ли је то она водиља и онај пут који су нам трасирали наши преци гинувши борећи се против Турака, Аустроугара, Бугара и Немаца?

Слобода, за коју су срцем гинули данас има горак укус. Та слобода је скупо плаћена, демографски губици српског народа у XIX и XX веку су поражавајући. У Првом и Другом српском устанку страдало је преко 150.000 Срба, у Балканским ратовима око 220.000, у Првом светском рату 1.200.000. Други светски рат и геноцид однели су од 600.000 до милион српских живота. Погинуле у последњим ратовима још увек нисмо пребројали. Када смо окончали све наметнуте ратове постидели смо се да држава у којом ћемо живети поново се зове Србија. Да ли је то Србија о којој је певао Оскар Давичо, она која је „востала“ 1804. године, или она која је нестала у Албанској голготи 1916. године? Бојим се да одговора нема. Наши славни преци не могу бити поносни на нас...

 


# први светски рат Гаврило Принцип велики рат војска Милош Обреновић други светски рат Албанска голгота
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима