Осврт: У ишчекивању избора IV

Ко ће да победи на предстојећим изборима, изгледа да је такође познато. Не спадам у видовите људе, али овог пута сматрам да знам шта ће бити резултат наредних избора. Наиме, још од Титовог времена погрешно сам мислио да од овог горе не може бити. Може, и те како. Сви „слободни и демократски“ избори од 1990. наовамо, па чак и они у Брозово време, ако се оно уопште може назвати изборима, само су доказ да након сваких избора сваким даном све више напредујемо. У пропаст! Порасло је задужење државе. У еврима, доларима, швајцарским францима... Моментално сваки наш грађанин задужен је отприлике са три хиљаде и пет стотине евра. Од новорођенчета до стогодишњака. Ако таквих има у Србији.

Е, сад колико Срба располаже са три и по хиљаде евра, а колико је оних који нису видели ни новчаницу од десет евра у џепу, о томе нек дају свој суд силни економски усрећитељи и аналитичари. Макар у таквима не оскудевамо!

Чини се да је порасла и незапосленост у Србији, армија младих и школованих људи који трајно напуштају Отаџбину, порасла је беда, број убистава и самоубистава. Зато је смањена пољопривредна производња (читај храна), смањене су дотације друштва пољопривреди, смањене су пензије, плате, док се криминал, корупција, страначко запошљавање жилаво држе!

Дакле, ко има највеће шансе на следећим изборима? „Срби су мазохистички народ. У томе је шанса садашње власти!“  Није баш скромно, али морао сам самог себе да цитирам. Где је узрок српског мазохизма? Томови књига написаних од учених глава нису дале одговор на ово питање. У сваком случају наш народ воли да пати, да трпи. Као да ужива у властитој патњи. Стокхолмски синдром, где се жртва заљубљује у свог мучитеља, није настао у Шведској. У Стокхолму. Давно је то пронађено у Србији, само није патентирано. Као ни много тога важнијег, уосталом!

Од ових које ћемо ускоро бирати, мада неки одговорно тврде да и нема шта да се бира, највеће шансе има странка која не нуди бољитак, лепши живот, раст стандарда... Разумљиво. Управо они који дају слична обећања, изгубиће изборе. Зато што у таква обећања нико озбиљан не верује. Понајмање верују они који обећавају. Зато ови други, реалнији, што нуде зној и сузе, без крви за разлику од Черчила 1940., њима ће народ указати поверење! Ако неко сумња нека се присети Брозовог доба. Баш у време тог диктатора Срби су најгоре прошли од свих народа и народности почивше Југославије, али и данас многи Срби пате за диктатором. У време Слободана Милошевића живело се са пет марака месечно. Па и то је вредело два до три сата. После је већ било обезвређено од галопирајуће инфлације. Имали смо, онда, највећу инфлацију икада забележену. У радњама ничег није било, а на улици од шверцера куповао се бензин у пластичним флашама, зејтин, шећер, лекови... И тада, у јеку невиђеног слома и апатије, глатко је победила странка Слободана Милошевића! Потом је већи део власти великодушно уступио партији своје венчане супруге! Да, да, и то је било могуће у Србији међу шљивама!

Ни овог пута неће доћи до великих промена. Радикалне промене сигурно се неће десити. Радикално није више модерно. Демократско већ другачије звучи. Код нас су и иначе сви демократе и социјално одговорни. Патриотски блокови такође не уливају наду. Патриотско, то јест, национално, делује анахроно. Застарело. Превазиђено. У тренду је европско, евро-атлантско, западно. Премда већина „еуропејаца“ од Европе најдаље је стигла до Сегедина! Ипак, Европа нема алтернативу и треба јој се приклонити. Јер из Европе добијамо донације за прихватање миграната с Блиског и осталог истока (не и запада), квалитетно а јефтино свињско месо, поуздане вакцине, силне инвестиције, параде за понос и сличне погодности!

Највећи недостатак наших избора огледа се у чињеници да Владимир Путин не може да се кандидује. Па кад је већ тако, онда да изаберемо неког нашег. Надајмо се да неко моћнији није већ изабрао уместо нас!

Миодраг Тасић