Колумна Миодрага Тасића: Брзо је некад кусо!

Ево, продат Борски рудник, ПКБ, има тога још. И треба продати странцима. Кад не умемо да радимо, да управљамо с оним што нас је Бог подарио, онда нека други управљају. Нека ваде бакар, сребро и злато. Ти метали су вазда тражени и добро плаћени. Чуди ме само како то да нико од наших руководилаца у Борском руднику не беше смењен због неспособности? Толике године руководили овим гигантом, увек уз огромне губитке, а њима ни длака не фали. Крало се немилице, трошило изнад могућности, нерад владао, а они засели у фотеље деценијама. Ни багером их не можеш померити!

Још већа дилема, макар код мене, како то да не умемо ни пољопривредом да се бавимо? Ко бајаги смо сељачка земља. Ако смо нешто заиста знали, то је да гајимо стоку. Још је Милош Обреновић големе паре зарадио од свиња. А сада ће Арапи да ране Београд. Купили ПКБ. Сумњам да ће Арапи инвестирати у узгој свиња. Не иде то. Па да видимо одакле ће Београђани сада јести свињско месо? Можда оно бразилско, "увезено" преко Косова" И како то да нико од великих српских произвођача хране, а има их бар десетак, није био заинтересован да купи овај пољопривредни колос? Чудно је што ће Арапи да обрађују српску земљу!

Да не буде све тако црно лично се побринуо председник. Изјавио да у Америци на сваких десет секунди гине један перач прозора! Саветник му дао такав податак. Председник био уморан, није размишљао, што рече накнадно уз извињење, и прочитао ову невероватну цифру. Да је тачна, испало би да само код прања прозора изгину више од три милиона Американаца. Што је много, много је! А где су они што се укокају оружјем и полиција потамани, па самоубице... Ваљда нико више не би претекао!

И ту се види да брзина није увек добра. Треба каткад сачекати, размислити, проверити. Да злобници не сеире. Ти, који подмећу клипове у точкове развоја, само чекају на овакве грешке. Они друго и не знају него само да исмевају и вређају. А кад су били на власти, није било ни делић слично овоме што данас имамо. Ипак, понављам, баш због таквих злонамерних треба понекад ићи опрезно. Свеједно да ли су бројке у питању, да ли изградња коридора, некаква брда које ћемо померати, унутрашњи дијалог, ма шта то значило, или коначна решења о деловима српске државе. Поменути Милош велики слови за највећег српског државника делом и због урођене опрезности, мудрости и стрпљења. А имао је и добре и поуздане сараднике.

Миодраг Тасић