Колумна Марије Илић: Прекид филма

Они, који уместо да пишу „амин“ испод објава типа „Ако верујеш...“, изговарају молитву у себи и својој тишини. Они, који се, уместо што прете Богом, и сами понашају као да је све у Божјим рукама. Они, који су истинољубиви не бојећи се последица. Тамо је и Лане. Нећу га цитирати. Нека почива у миру, тамо где је и сам желео да почива. То  није алеја великана, јер великани његовог кова, немерљива су величина.

С друге стране, Бјела, оде у насилнике. Не подржавам насиље, али... подржавам могућност да човеку просто падне мрак на очи. Због неправде, због провокација, због тога што не жели да буде оно што није да би био у милости. Снимак смо детаљно погледали више пута. И то је ваљда једини снимак коме не недостаје ни секунд. Чула се и само једна страна приче, на свим „оним“ тв каналима. Бјела се само поклонио публици. Публика је њему светиња којој се клања. Господин. Уметник. Зато и заслужен аплауз.

Једног великана испраћамо са тугом, захвални што је бивао и делао ту међу нама. Од овог другог се још увек много очекује, у сваком смислу.  Обојица нису миљеници режима, али јесу публике, која још увек није слепо затрована ничим другим до уметношћу у уметности и до истином у реалном животу.

Свега ће бити и после Ланета, такав је сценарио живота. Овај филм, зна се ко режира. Важно је да сви одиграју своју улогу најбоље што могу. Није свеједно да ли ћете бити испраћени искреним аплаузом публике или ће вас извиждати.