Колумна Марије Илић: Деца, од деце, деци, децу, децо, са децом, о деци

Па... остаће нам прегршт лепих фотографија на којима деца свесно или несвесно позирају и... остаће нам стварност. А у стварности... деца ће поново бити заборављена до наредног октобра. Хајде да будемо поштени: А шта смо ми то конкретно урадили за децу ове недеље? Или, да ли смо им обезбедили све оно што је једном детету потребно? Изгледа да нисмо. Има деце која неће имати шта да обују када почну кише. Има деце која неће имати ни шта да обуку. И оне која ће чешће бити гладна него сита. И што је најгоре, има деце која неће имати ничију љубав, подршку, разумевање. Мимо ових пет дана, нека ће деца решавати дечје проблеме, а нека ће бити принуђена да силом одрасту. Нека деца ће бити злостављана, нека друга занемарена. Нека деца и даље неће моћи на лечење...

Деци не треба да знају дечја права. Оној, која су имала среће, ништа не фали да би се на та права позивала. Оној мање срећној, та права ништа неће значити и да се позову на њих. Оно што деци треба јесте да сви ми, појединци и држава поштујемо та дечја права својим делима. Не треба нам зато ни оволико помпе ни реклама, већ би требало да нам то буде нешто уобичајено и нормално. Не треба нам нека прописана недеља за то, а ни дан. И нема ту: моја, твоја, њихова, наша деца. Све деце, свакога дана. Поштовање тих дечјих права било би свакако бесмислено ако децу не саветујемо и укажемо им да имају и обавезе: према себи, према другарима, према родитељима, према онима који их образују, према живој и неживој природи.  

Све је ово била једна лепа представа, а када се завеса спусти и сценом завлада мрак, деца се најтеже уоче. Не зато што су растом мала, већ зато што им ми, као друштво, вероватно нисмо дорасли. Деца не зависе од нас. Ми смо ти чији опстанак у сваком смислу зависи од деце. Деца су свемоћна, иако су немоћна. Онако како посејемо, тако ћемо жњети, а ако не посејемо нићи ће све сам коров.

Дечја недеља је, признаћете, ипак мало времена да се посвети пажња некоме коме припада будућност. Деца нису украс света, деци припада све(т). Зато, сетимо их се чешће и сврсисходније. Можда они немају право гласа, али има нас који увек гласамо за њих.