Колумна Драгана Весића: Сенка и експеримент - парадокс традиционалног

Имају је и народи с том разликом што тамну страну виде као светлу, а колективна интроспекција није могућа. Своје мане виде као врлине и поносе се њима. Нарочито Срби. Поносе се, рецимо, својим инатом, а кад рајетински менталитет ступи на сцену, инат се пред њим повлачи. Нема инаџијског понашања, када су у питању изопачене новине које намећу велики и моћни, у Бриселу или негде другде. Рајетински менталитет, наслеђен од Турака, налаже да подређене газите и понижавате, а да се пред надређенима клањате и без минимума достојанства беспоговорно извршавате све што се од вас тражи и не тражи. Вођа ће, наравно, преко строго контролисаних домаћих маинстреам медија да се "курчи" пред поданицима како је целом свету одбрусио и рекао: Не (!) мада им се скрушен клањао и рекао: Да (!). Тамо не држи конференције за себе него се артифицијелно и снисходљиво смеје и врло је кооперативан.

Има један парадокс када је политика свшеног чина - узми, не смеш да оставиш (!) - у питању: да заостали, патријархални народи најлакше прихватају морбидне новине: изопаченост прихватају као нешто савршено нормално и здраво и та врста понижења им уопште не смета. Напротив, уживајују томе да буду згажени и понижени и да, са истим жаром, газе и понижавају припаднике свог народа. Перверзно као и рајетински менталитет, а инат промоли нос само кад су слабији у питању и кад се преко медија пропаганда прашина баца поданицима у очи, а поданици не би били поданици када не би поверовали у сваку небулозу.

Развијеним народима, где није доминантна поданичка него партипацитивна политичка култура, не може се продавати "рог за свећу". Тамо где грађанин мисли својом главом поменуте изопачености модерног света не пролазе тако лако.

Зато се експерименти и врше у патријархалним срединама - тамо где поданици уместо главе носе телевизор - дакле на брдовитом Балкану. Док се часни преци преврћу у гробу, они који су крварили за достојанство и старе непролазне вредности витезова и ратника, њихови феминизирани потомци раде како им каже ЛГБТ лоби, иду на "параду поноса" која медијски неукусно и агресивно пропагира геј начин живота као нормалан, а хетеросексуални модус вивенди анатемише као ненормалан.

Као парадигму неолибералне патологије друштва бацићу светло на један сраман ЛГБТ закон. Наиме, да циркус буде комплетан, побринуле су се се феминисткиње пуне пара из АЖЦ: "едуковале" су и нахушкале тужиоце и полицајце, који лемају жене, да цинкаре и малтретирају фин свет док је шљам и даље заштићен: жене, жртве насиља и даље ћуте јер се плаше, а фолирантиње профитирају: циљ ЛГБТ лобија, који је прогурао закон, није ни био да се смањи насиље у породици него да се растура породица. То јесте ругање праву, моралу и здравом разуму.

Велика уста и мали мозак "дивног новог света" уништавају све што вреди. И док се, код Орвела, од силне галаме није могло разазнати ко је свиња а ко човек, у нашој дистопији, услед оволике феминистичке ономатопеје немогуће је разазнати ко је жена а ко мушкарац. Или је то данас исто?

Како је кренуло, ускоро ће сваки други Србин бити геј или "насилник" и биће ненормално бити стрејт. Ако је ненормално постало нормално онда је и немогуће постало могуће: зато се загледај Србијо у своју сенку, ма где била.