Колумна Драгана Весића: Конзументи бесмисла

У свету прогреса, технолошког напретка и нових медија (посебно друштвених мрежа) има места само за површна задовољства, незрелост, мимикрију, примитивизам и материјално богатство - у таквом "врлом новом (сајбер) свету", фалсификат човека воли себе, али не и друге, зна само за ид (примитивне нагоне), себичност и макијавелизам.

У виртуелном свету нема места за емпатију, фине манире и емоције: суспендовано је све што је аутентично, пристојно и људско. За дигиталне поданике без савести и, наравно, става, за конзументе бесмисла, узвишене духовне и етичке вредности не постоје. Такав поредак празнине у коме сада живимо, Бодријар је пре 40 година предвидео и назвао Симулакрум. То је, заправо, пука егзистенција лишена смисла - симулација стварног живота.

Такав свет разумем, али га не прхватам: много је егоизма и зла.

Тај антагонизам логоса и хаоса, односно добра и зла, постоји од самог почетка света, али је, кроз историју, са сваком новом епохом, та непоморљивост добра и зла све напетија, а зло односи превагу. И пре 30 или 50 година, систем вредности је био урушен, али никада као сада - уз егоизам и зло иде изопаченост и одсуство емпатије и морала. Данашње друштво је болесно, нема људскости и стида, а за следбенике друштвених мрежа, они који показују знаке људског су сувишни људи. Конзервативни. Не занима ме, наравно, шта мисли маса без става нити имам намеру да се бавим овом епохом и да пишем о незрелости света. Више од 30 година пишем и указујем на лоше ствари (не само ја) како би оне биле боље - сада су болесно лоше и могу бити само горе. Некада сам имао илузију да писање и, уопште, залагање за људскост и нормалност има сврху. Сада мислим да нема - површни, примитивни и зли чине огромну већину: они су вође народа и људи, идоли, позитивци... што наравно није нормално, али у Симулакруму јесте. Зато је, више него икад, апсурдно и гротескно бити "Дон Кихот".

Остаје само једно: бити изнад зла и свега лошег што не можемо да променимо јер постоје узвишене ствари, неке више истине, веће од нас и у складу с њима требало би да живимо. То није лако, али је исправно. Не кажем да треба бити монах или аскета него људско биће - уосталом, боље и аскета него пуки хедониста. Та духовност је једини начин да се сачува унутрашњи мир и буде човек. Није то немоћ него спас.