Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

“И остао је Лазар на својој земљи”

rss

02.11.2014. Доц. др Наташа Симеуновић Бајић

Други роман Мирољуба Димитријевића са кратким, али језгровитим и упечатљивим насловом, који се већ на корицама књиге појављује у својој симболичкој пуноћи, предочава читаоцима виђење света и живота који се не дају докучити.

“И остао је Лазар на својој земљи”

“И остао је Лазар на својој земљи”
(Мирољуб Димитријевић: Гром, Поета, Београд, 2012.)

Свезнајући приповедач, и сам учесник у наративном току, прича нам причу у повишеној емотивној тензији о Лазаревом страдању, о његовој жени Јелени, о њиховој деци Јовану и Јовани које је убио гром. Али не само то. Ово је прича о учитељу садисти, о развратној Светлани, о деди Кости и о другима које повезује непроменљива и непомерљива линија судбине. И више од тога. Ово је потресна прича о немогућности да се избегну задати оквири наслеђа, крви и зла који усложњавају појављивање греха и казне у људском животу, негостољубивом простору чије делове
никако не можемо уклопити у смислену целину. Хаотичност људског живота, асиметричност делања и добити, интензитет трагичног, добијају пуно значење у кулминативној експресивној слици Лазара који металном вилом боде небо на крову своје куће псујући Бога и све што је повезано са њим. Та слика је у свом асоцијативно-симболичком кључу трагање за суштином и истином, управо оним што човеку, без обзира на величину и начин изведеног напора, стално измиче. Зато и сам човек постаје непознаница другом човеку: „Пошто је човеку најтеже да се од самог себе ослободи, он налази разлоге да уједа, да гризе и самог себе и друге и тако гризући ослобађа свој бес, али се тако и претвара у звер са својом бољком за коју нема излечења.”

Сагледавајући овакве готово хтонски обележене слике чини се да је романескно ткиво тврдо, опоро и непријемчиво за читаоца. Међутим, Димитријевић се баш ту показује као зрео писац који веома пажљиво бира и слаже делове романескне конструкције. Уз реалистички проседе, различите временске токове, богате мотивске наносе, талог прошлости, драматичне описе, редукцију дијалога и својеврсно митологизовање стварности, писац користи моћ изабраних речи на врло леп поетски начин. Наиме, на структурно-семантичком плану као основни везивни елементи, појављују се поетизовани поднаслови који служе као велике метафоре и као велике мудрости:

А лепо сам, још на поласку, видео да ће бити невреме;
За његову тортуру морали смо бити чисти и уредни;
Водио је своју породицу као чету у бој;
И остао је Лазар на својој земљи;
И одмах сам приметио разлику;
Само зато што живиш са друге стране;
Да се настави, да заблиста у љубави;
У тихој ноћи, у непознатом изнајмљеном оскудном стану, одлучила је;
Ако је неко имао најбоље богове;
Дошло време за следећег;
Муњевитим покретом га је стрпала у кецељу;
Сусрели су се погледи две жене;
Стециште неких малих божјих синова, боговића;
Ако сам некада о узвишеној лепоти сањао;
То, када се спајају наизглед неспојиве ствари;
Као прави домаћини, као прави Срби, као прави кумови;
Тада сам по други пут видео Светлану;
Њихови кораци још су овом свету били потребни;
Дошло је време да га пита зашто;
А ево, поново се облачи и невреме се спрема;
Ово су само одјеци прошлога времена;
Седи са њим и његово зло;
И сви ови свеци данас су некако и тужни и срећни;
Као никад ничим такнут.

Ритмичност приповедачке синтаксе и семантичка згуснутост претварају ове медитативне записе у читаву песму у прози. Чак и када би се само они издвојили из романа, било би то довољно да читалац зарони у трагање за суштином човека, света и живота која увек болно измиче. Лазар је остао на својој земљи. Али, то се не мора читати једнозначно. Лазарево опредељење је исто што и Човеков усуд. Човек је на Земљи. Човек је прикован за Земљу. И нема му помоћи са неба, јер су путеви Господњи несазнатљиви.

Међутим, свет овог романа није ипак само огледало дубоке резигнације. Он отвара многа стара питања на која су умни људи кроз читаву људску историју покушавали да дају одговоре. Заправо, трагање за одговорима на та велика питања и јесте суштина људског живота. Али не само то. Такво трагање представља и суштину добре књижевности. Зато Димитријевићев роман Гром захтева будног и зрелог читаоца.

 

Коментара: 2


# књижевност књига Мирољуб Димитријевић Наташа Симеуновић Бајић
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+2) (-0)

    Читалац 04.11.2014.
    Роман "Гром" је прави ГРОМ.
    Препорука...

  • (+2) (-0)

    Ana. 04.11.2014.
    O,citala sam GROM, citala i plakala. Neverovatno je Lazarevo sporenje sa Bogom i pokusaja rusenja Crkve koju je sam gradio.Sa kolikom li je emocijom autor romana morao da se sjedini sa likovima da bi ovo napisao?Svaka cast, sve preporuke...


[ Додај коментар ]