Центар који је изгубио културу

Од када је на чело Центар за културу Алексинац  дошао нови директор, Милан Петровић, ова установа је, по сведочењима запослених и људи који је годинама прате, постала све – осим онога што јој име каже.

Бројке су прва ствар која упада у очи. Са 14 запослених, колико је Центар имао годинама уназад, за непуне две године стигло се до више од 28. Дупло више људи, дупло мање програма. Алексинац је мала чаршија и нико озбиљан не може да објасни зашто једном месту ове величине треба скоро тридесет радника у култури – од чега чак седам „уредника“. Уредника – а представе се готово и не изводе.

Једини услов за запослење, како тврди више извора, није био ни школа, ни искуство, ни познавање културе. Услов је био један: чланска карта Српска напредна странка. Остало је небитно. Да ли знаш шта је репертоар, да ли си икада ушао у позоришну гардеробу, да ли разликујеш сцену од бине – то више нико не пита.

Тако је, рецимо, на место дугогодишњег радника, човека који је деценијама био део установе, дошла ћерка једног локалног функционера јавног предузећа, познатог по томе што се његово име помињало у судском поступку због злоупотребе јавних ресурса у политичке сврхе. Стари радник је склоњен. Нови је дошао. Без конкурса који је ико видео. Без објашњења.

Напредовања су посебна прича. Организатор програма постаје човек чија је главна референца учешће у једном заборављеном забавном пројекту – назовимо га „Пиксиленд“. Други је унапређен јер је „био виђен“ у једном ријалитију. Трећи постаје стручни сарадник јер му родитељ држи месару преко пута школе. Четврти је у техници јер је рођак председника општине – тачније, син рођакове супруге. У малом месту, то је довољна квалификација.

Радно време је, кажу, флексибилна категорија. Некада су постојале картице. Сада постоји списак. Сваког јутра се уписује ко је дошао. Или бар ко се води да је дошао. Контроле нема. Или је има, али се не примењује.

Посебно забрињавају наводи о алкохолу. Више запослених тврди да у врху установе, укључујући и људе блиске директору, има оних који радно време проводе уз чашицу. Толико озбиљно да је, према истим изворима, купљен и електронски алкотестер. Купљен – али никада коришћен. Разлог је, кажу, очигледан.

Постоји и законска финта: двадесет први запослени. Формално – лице са инвалидитетом. Неформално – питање на које нико не даје одговор. Да ли је инвалидитет стварни или папирни, знају надлежни, ако желе да знају.

Дипломе су посебна тема. Људи који никада нису имали факултет, данас га имају. Како – то је у Алексинцу јавна тајна. Завршава се „преко везе“. Средње школе, више школе, факултети. Све је могуће кад имаш праве људе и праву партију.

И док се број запослених множи, култура се смањује. Центар који је требало да буде место уметности, постао је пример непотизма, партијског запошљавања и потпуног одсуства критеријума. Установа која носи реч „култура“ у називу, данас је, по оцени многих, само још једна испостава политичке моћи.

Али највеће благо које је ова установа икада имала — и које је данас најдубље понижено — јесте фестивал праизведби, познатији као ПИП.

ПИП – фестивал праизведби био је симбол оног Алексинца који је имао самопоуздање, публику и културни идентитет. У време када је култура била стварна, а не декларативна, на ПИП-у су се изводиле најбоље представе у Србији, са најзначајнијим глумцима и ансамблима. За те вечери тражила се карта више. Столице су додаване јер сала није могла да прими све који су желели да присуствују.

Пре пет, шест или седам година – тачну годину многи више и не памте, али памте преокрет – фестивал је почео да се политизује. Представе у којима су играли глумци попут Сергеј Трифуновић и други истакнути уметници који су јавно критички настројени према власти, почеле су да нестају са програма. Убрзо, та пракса је постала правило. Данас су у Дому културе добродошли искључиво они који су „подобни“ — уметници који не постављају питања, не иступају јавно и не сметају политичком комфору.

Није тајна да најквалитетнији глумци, музичари и позоришни ствараоци у Србији отворено говоре о неправди, младима и истини. Управо зато, имена као што је Владо Георгијев , као и многи други, данас нису пожељна у Алексинцу. Не због уметности — већ због става.

Тако је ПИП, некада највећа слава града, постао његова највећа културна срамота. Оно што је било благо Србије, сведено је на селекцију дубиозних представа и глумаца сумњивог квалитета, али проверене политичке лојалности.

А питање које остаје да виси изнад Алексинца јесте једноставно: ако је ПИП овако завршио — шта је следеће што ће нестати? Ако ово јесте култура – шта је онда некултура?