Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Пуковник Рајевски - Погибија Аниног љубавника

rss

24.07.2006. Српско наслеђе

Пуковник Рајевски, који је Толстоју послужио као прототип за лик Вронског, погинуо је у бици за Адровац, као добровољац у српској војсци, јурећи да, у првим редовима, одбрани част свог породичног имена и чина, после увреда које му је изрекао главнокомандујући генерал Черњајев.

Пуковник Рајевски - Погибија Аниног љубавника

Преузевши команду над разбијеним српским трупама - Турци су били кренули ка Алексинцу силом од 60 хиљда људи - пуковник Рајевски успео је да заустави српско повлачење, киша метака га је поштедела, под њим је пао коњ, и - управо кад је наредио контранапад, док су трубачи давали знак за јуриш, док се сам, без аћутаната, попео на вис одакле је желео лично да командује јуришом, метак га је погодио у главу. Пао је, не изустивши ни реч. Имао је 36. година.

Губици на Моравском ратишту, где је погинуо и пуковник Рајевски, били су огромни. Србима је из строја избачено 9 хиљада војника. Погинуо је 31 руски официр - добровољац. Турски губици били су између 15 и 20 хиљада људи. Губици обеју зараћених страна попели су се на једну четвртину целокупних зараћених војски.

На самом почетку биографије Николаја Николајевича Рајевског увек се некако наглашава, као незаобилазна чињеница, да је био унук гене-рала, хероја Отаџбинског рата 1812. године, по коме је и добио име. И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801-1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819-1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова: Николаја од четири и Михаила од две године.

После такве породичне трагедије мајка је, инокосна, преузела целокупну бригу о васпитању својих синова, чинећи то тако истрајно и одважно, што наглашавају у биогра-фији, да је њен ауторитет био неоспоран. И Николај и Михаил похађали су најпре Московски пансионат да би се потом определили за студије на Физичко-математичком факултету Московског универзитета.

Мада усмерен према природним наукама, Николај је још током студија показивао велико интересовање и за књижевност. Зато је похађао кружоок И. С. Аксакова где је, поред књижевности, озбиљно проучавао и историју словенских земаља. Чим су он и брат Михаил окончали студије, очекивала их је служба у гардијском хусарском пуку. Ступајући потом и на животну сцену, браћа Рајевски су одабрала своје различите животне путеве. Док се млађи Михаил убрзо оженио девојком из угледне породице, Маријом Григоријевном Гагарин, чији је брат био познати уметник, па онда с њом изродио многочлану породицу од четири сина и шест кћери, дотле се старији, Николај, са заносом, бавио разним јавним и друштвеним пословима.

Мисија Словенског комитета из Одесе


Лав Толстој: Књижевни лик Вронског и живот и смрт Рајевског, остали су оличење једног витешког идеала, племићког моралног кодекса

У такве, вероватно накрупније његове друштвене послове, може се убројити мисија Рајевског на Балканском полуострву и у Србији. Званично, слао га је Словенски комитет из Одесе. А који је био стварни смисао и колики је уистину био значај његовог доласка у Србију, може се, бар делимично, сагледати из четири његова досад необјављена писма упућена српском министру војске Миливоју Петровићу Блазнавцу, али и по ономе што се засад само наслућује иза наслова "Пројекат организовања устанка на Балканском полуострву". Иако се тај документ помиње у литератури, није објављен, колико је нама познато, ни после 140 година од кад је настао.

Мисија Рајевског започела је априла 1867. из Букурешта. Од половине маја боравио је у Србији, а затим у Босни. Писма која је на француском језику писао мини-стру Блазнавцу датирају од 15. маја из Чачка, 30. маја и 1. и 2. јун 1867. из Београда. Из њиховог садржаја се јасно уочавају две важне чињенице: Рајевски је, уз сагласност министра војске, обилазио јединице српске војске да би на лицу места проценио стање и организацију српске коњице, пре свега, и друго, што је путујући по Србији дао детаљан извештај о употребљивости путних праваца за случај ратних прилика. Најопсежније је и најинтересантније писмо од 1. јуна у којем даје свеобухватан предлог за реорганизацију српске коњице и за јачање њене борбене спремности. Осим тога, саставни део поменутог писма-елабората је и извештај о стању путева у Босни, о чему је такође желео да извести српску владу. Као разлог за то навео је следеће:

"Имајући у виду да ће Босна веома брзо постати поприште рата између Србије и Турске, настојао сам да за време свог путовања прикупим одређена обавештења о путевима у тој провинцији. Мада та обавештења нису ни приближно потпуна, ипак матрам корисним да о њима изве-стим српску владу, у нади да ће она од њих имати неке користи."

Карактер посете Рајевског Србији и Босни види се и по томе што је он у непрестаном контакту са српским министром војним Блазнавцем. њему је слао све извештаје који су били намењени српској влади. Међутим, главни извештај о својој мисији он није, како би се очекивало, послао Великословенском комитету, који га је званично послао на пут, него министру војске руске владе.


Генерал Николај Николајевич, деда пуковника Рајевског, био је један од највећих хероја у војсци Кутузова, у биткама против Наполеонових армија

"Из Букурешта Рајевски је послао реферат Д.А. Миљутину о неопходности слања официра у Србију. Међутим, његов предлог није изазвао очекиван утисак. у свим областима делатности шездесетих година, са изузетком конгреса 1867-1868, то је био најкрупнији чин политичке делатности Комитета."

Није зато неочекивано што је политички значај мисије Рајевског упоређен са значајем Свесловенског конгреса, јер је извесно да су томе морали пресудно допринети војни извештаји које је сачинио. Зацело, о томе ће моћи меродавно да се просуђује тек кад буде објављен његов "пројекат организовања устанка на Балканском полуострву", и то она сачувана копија коју је послао у Константинопољ руском посланику Игњатијеву.

Уче српски и руковање оружјем

У то време био је студент у Петрограду Светозар Марковић, који је у својим "Дописима из Петрограда од 8. јануара 1868. године" дао веома садржајну и занимљиву слику тадашњих збивања у Русији:


Генерал Черњајев прославио се ратујући за Ташкент, затим је дао оставу на војну службу да би се, као уредник листа "Рускиј мир", посветио популарисању пансловенских идеја, а по доласку у Србију одмах је примио српско држављанство преузевши команду Моравске војске

"На реду је да вам кажем о давно очекиваном Словенском комитету. њега је већ одобрио министар просвете (преко њега иде јер се рачуна на просветну цељ) и до који дан изаћи ће решење и од цара. Цељ је његова да ради на зближавању и духовном уједињавању са словенским комитетима који треба да се јаве у свим словенским крајевима да раде на истој цељи. Прва седница његова биће до који дан у сали обдашњег Универзитета и тада ћу вам јавити о њему опширније.

Ја вам казах да је овде публика јако одушевљена за рат, а особито је заузета руска омладина. Овдашња је младеж тврдо убеђена да ће се ове године решити судбина Јужних Словена. Многи се уче српском језику и да владају оружјем; па и руске патриоте примају свесрдно учешће у словенском движењу, већ се спремају милосрдне сестре што ће да надгледају рањенике. У том радном одушевљењу Словенски је клуб увео у своја правила гимнастику и борење. Ми смо Словени заиста дуго били негри изображене Европе, па ако сами брату не помогнемо бели се не нађе никаквих севераца да нас изабаве из политичког, духовног и економског ропства."

Вронски из хусарског пука


Кнез Милан веровао је у своју срећну звезду, па је ато инсистирао да Српско-турски рат почне 2. јула, на дан његовог проглашења за кнеза. Рат је објавио на историјском Делиграду (на Рујевици) речима свог претка Милоша: "Ето мене, а ето вама рат с Турцима!"

Све до 1870. године Рајевски је званично био на служби у хусарском пуку. Иако тек тридесетогодишњак, већ је био у чину пуковника. Тада одлучује да напусти службу у хусарском пуку и да отпутује у Ташкент како би учествовао у војним операцијама. Док је трајао предах на фронту, он се у мирнијим раздобљима бавио проучавањем гајења памука и винове лозе у јужним пределима руске царевине.

Ко је уистину био пуковник Рајевски? Зашто је његова биографија за нас данас толико занимљива?

Кратко речено, он је послужио Лаву Толстоју као прототип за лик Вронског у роману "Ана Карењина". Ако бисмо прихватили тезу Г. Н. Моисејеве, али и неких других аутора, да је пуковник Рајевски био прототип за лик Вронског, онда су те две биографије, стварна и литерарна, могле стајати једна наспрам друге готово као у огледалу, и то све до отприлике месеца јула 1876, кад је Вронски пошао из Одесе у Србију како би стигао у Српско-турски рат.

Добровољци, или самовољци, како су се у то време називали, прдестављали су карактеристичну и веома занимљиву појаву. Поред најмногобројнијих, руских добровољаца, Србији су притицали у помоћ и из других земаља - Бугарске, Чешке, Норвешке, Велике Британије, Француске, Грчке, затим с братском помоћи из Црне Горе; похрлили су и слободољубиви италијански гарибалдинци, дошли Јеврерји, стигла и група Арбанаса. Из Аустро-Угарске и Немачке дошло је неколико стотина Пречана и Крајишника, углавном Срба добровољаца, а међу њима и неколико десетина лекара и другог медицинског особља, које је највише недостајало.

Писмо Ђузепеа Гарибалдија, које су понели са собом у Србију италијански гарибалдинци, добровољци на Дрини, прожето је оним добровољачким идеалом који одражава узвишена слободарска стремљења:

"Драги мој пријатељу, у име угњетених народа, ја вам благодарим на вашој неуморној преданости, њиховој ствари. Да данас све што је великодушно на свету треба да допринесе ослобођењу хришћана, робова страшног деспотизма Полумесеца; и од Крита до Прута сваки народ, више или мање угњетен, треба да стресе са себе несрећни јарам Јатагана. Ја ћу срцем пратити Вас и храбре који ће са Вама поћи у свети крсташки рат."

Свој свети добровољачки наум вероватно је понео и пуковник Рајевски полазећи из Одесе 21. јула 1876. године. Не зна се поуздано кад је могао стићи у Београд. Оно што се ипак зна јесте да је 5. августа по старом, односно 17. по новом календару, упутио писмо мајци из Београда. Између тог податка, и следећег, о његовом доласку на Моравски фронт, оставио је своје сведочење књижевник Пера Тодоровић, писар и преводилац у штабу генерала Черњајева. У дневничкој белешци из логора на Пруговцу од су-боте 14/26. августа записао је:

"Уз пут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је пре 10-15 дана дошао из Русије, и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу, ја сам га дочекао. Но кад сам предао његову визиткарту Черњајеву, учинило ми се као да овај долазак није тако обрадовао ђенерала, као што се он радовао доласку других Руса. Од тога доба само сам још једном виђао Рајевског..."

Две недеље на фронту


Генерал Димитрије Алексијевич Миљутин, руски министар војске: Рајевски је из своје прве обавештајне мисије у Србији, од Миљутина тражио хитно слање руских официра за Србију, али тај предлог није на министра "оставио очекивани утисак", из политичких разлога

Иако је тај податак морао знати. Тодоровић у свом дневнику не оставља тачан датум о првом сусрету са Рајевским. Уместо датума дао је сасмо процену о томе кад је стигао у Београд.

Насупрот Тодоровићу, Ђузепе Барбанти Бродано, италијански добровољац, известио је о томе у свом дневнику. Он прецизно наводи 8/20. август.

Дакле, ако је 21. јула (2. августа) пошао из Одесе, онда је, и према Тодоровићевој процени, између 30. јула (11. августа) и 4/16. августа могао бити у Београду, одакле је 5/17. августа послао писмо мајци, да би потом 8/20. августа стигао у Алексинац и на Моравски фронт. На основу овакве рачунице Рајевски је провео у Србији око три недеље, односно нешто мање од две недеље на фронту, рачунајући све до 20. августа, односно 1. септембра.

Одиста кратко за ратника добровољца који је онако здушно пошао да помогне Србији. Али, при свему, као да је постојала извесна сенка, која је пратила пуковника Рајевског. Уочио је то и Пера Тодоровић па је записао како "овај долазак није обрадовао ђенерала, као што се он радовао доласку других Руса."

Истини за вољу, Рајевски је потицао из знамените племићке породице. његов деда је био осведочени херој Отаџбинског рата 1812. године против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг није овековечио нико други него Лав Толстој у роману "Рат и мир". Брат Михаил био је ађутант руског цара Александра Другог. Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну и, изгледа, тајну мисију на Балкан и у Србију, у коју га је, по свему судећи, послао министар руске војске генерал Миљутин. И поврх свега, зар не поверовати Толстоју кад каже да је у српски рат кренуо после личне љубавне трагедије?


Доктор Владан Ђорђевић, шеф српског санитета (снимак из 1910, кад је имао 66 година) у својим сећањима описао је смрт Рајевског. Касније је био успешан градоначелник Београда и председник владе, а његова реакционана и полицијска власт запамћена је као "владановштина". У полемикама са Светозаром Марковићем, са конзервативних становишта, "разбио" је левичарске идеје Светозара Марковића

"Ви сте осрамотили име Рајевских"

Иако је примљен с уважавањем, у чину пуковника, и мада му је следствено томе поверена команда над већим здруженим одредом, што је он и оправдао у првој бици код Житковца кад је успео да поврати неке већ изгубљене положаје, ситуација се нагло окренула против њега. О томе је оставио драгоцено сведочење доктор Владан Ђорђевић:

"Из болнице одох у главни штаб оји затекох при вечери. За столом беше пуно младих руских официра, који за време мога кратког одсуства беху подолазили из Русије, и који беху задржани при штабу као орбнанс-официри.

Тек што и ја седох, отворише се врата и уђе један висок, мало погрбљен црномањасти официр, у похабаној униформи српског пуковника са шајкачом дивизијара. О десном рамену висаше му на танком каишу черкеска сабља а на грудима имађоше два ордена руска (једно беше орден Св. Владимира с мачевима).


Група руских официра-добродољаца, по доласку на ратни распоред, у јединице Четвртог српског корпуса: Рајевски је био мећу првим "добровољцима", када је њих тридесетак, из Русије и Црне Горе, формирало чету названу "Легија посвећена смрти", са црном заставом и белом мртвчком главом са укрштеним костима

Генерал Черњајев погледа га зачуђено и понуди му једну столицу поред себе.

- Од куда ви, г. пуковниче Рајевски" - рече главнокомандујући.

- Ја с Прћиловачког виса, Ваше Високопревасходство. Наредио сам да цела војска одступи за Ђунис!

Черњајев испусти кашику из руке и скочи као опарен.

- Шта? Јесте ли ви при себи? Какво одступање за име Бога?

- Па није могућно било држати се даље, Ваше Висоство! - рече Рајевски уставши и сам.

- Ама како смете напустити поверену вам позицију без нарочите заповести?

- Ја сам два пута слао за заповест, па кад не добих никаква одговора... - поче Рајевски.

Черњајев се ухвати за косе, стаде ходати по предсобљу и непрестано виче:

- Пуковник из руске војске да тако уради! ... Та то није никаква војска... Ето чорт знајет что такое, ето Миљутинскаја армија!

Ко зна како су се силно мрзели Черњајев и руски војни министар Миљутин, тај ће разумети смисао овог прекора који Черњајев баци на руску војску. У Черњајеву је све више кипела жуч. Он стаде пред јадног Рајевског па демонстрирајући руком пред његовим носом, истисну кроза зубе само ово неколико речи:

- Ви... ви... ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили вашег деду, који се онако славно тукао против Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Государја!


Званична застава руских добровољаца, која је донета из Москве: Кад су Вронског питали треба ли му писмо за Кнеза Милана, он је одговорио- за смрт нису потребне препоруке

Рајевски пробледе као смрт, устукну један корак назад као да је на змију стао, и само рече:

- То није истина, Михаил Глигорич! - узе капу, па оде.

Висарион Висарионович покуша да утиша ђене-рала, и то никад није тешко било, јер он плане, а после неколико тренутака се каје ако је љутит коме неправду учинио. Пуковник Рајевски хтео је ту исту ноћ да остави Алексинац и српску војску па да иде кући... али Черњајев као да му се још исту нош извинио за увреду коју му је нанео, и сутра дан у јутру видех на прсима пуковника Рајевског, поред она два руска ордена и - таковски крст. (...)"

Битка код Шуматовца

Борбе за Алексинац биле су тих дана у пуном јеку. Српска војска извојевала је велику победу на Шуматовцу. Али сву жестину те и других битака на Моравском фронту уверљиво одражава следећи ратни извештај:

"Губици у борби ових последњих дана огромни су. Код Турака они износе 15 000 до 20 000 људи. Изгинуо је и 31 руски официр. Срби су за ово неколико дана имали ван строја не мање од 9 000 људи, према томе губици обеју страна достижу на 25 000 људи, или једну четвртину целокупне војске која се борила.

Па, ипак, постојао је известан раскорак између постигнутих успеха и остварених резултата на бојном пољу.

"Изнурена у овим силним борбама српска војска није се могла користити добивеним резултатима и Турке, који напустише све положаје на десној обали Мораве, енергично гонити. Керим-паша премести свој штаб из Тешице и тежиште операција пренесе на леву обалу Мораве. Приликом одступања Турци за собом поништише све мостове. Српска војска још не беше успела да припреми наступање к Тешици, кад се 20. августа (1. септембра по новом календару - примедба аутора), турска војска свом масом, у јачини 60 000 људи, крену од Тешице висовима на левој обали Мораве к Алексинцу преко села Адровца, да би дошла у позадину српској војсци, која се опет, да би спречила ово надирање Турака мораше борити на отвореном пољу.

Одлучујућа битка за Адровац била је одсудна за пуковника Рајевског. Трајала је од 8 сати изјутра па све до 22 часа.

"Турски напад почео је 1. септембра у 8 часова масовном артиљеријском ватром дуж целог фронта, која је готово без прекида трајала све до 12 часова, како би неутралисали српску артиљерију и замаскирали правац главног напада. Чим су се огласили први тонови, генерал Черњајев је са целим штабом изјахао из Алексинца и у галопу стигао на Прћиловачки вис."

Учесник у овој бици доктор Владан Ђорђевић налазио се тада у штабу главнокомандујућег, у чијој је пратњи био и пуковник Рајевски, па је и о томе посведочио у својим сећањима:


Скица битке код Адровца, из књиге Петра Опачића и Сава Скока:

Иако су лучно обухватили турску армију, Срби су имали танак распоред, и нису располагали оперативним резервама. Однос снага био је 3:1 за Турке, у артиљерији чак 5:1. Капетан Путник (касније легендарни војвода) извештава са положаја Рудничке бригаде, да су се цеви пушака "толико загрејале, да више нису за руковање". Српски пораз код Адровца Турци нису успели да искористе иако је Србима тад претила права катастрофа. Керим-паша, турски заповедник, био је толико изненађен жестином српског отпора, да је уместо коњичког јуриша на српске разбијене положаје, наредио предах својој исцрпљеној војсци

Последњи ручак испод храста

"У каријеру пројурисмо оно кукурузом обрасло поље између мостобрана и житковачке механе, па онда сврнусмо десно прићиловачким друмом, а мало доцније лево прво уз брдо.

Тек када се попесмо на прву косу, а једна турска граната право па пред нас, и прсну као какав Штуверов букет у "фајерверку". Срећом, били смо толико далеко, да нико није рањен. Међутим, та граната беше повод те ђенерал заповеди, да цела његова свита остане ту, и да чека заповест, а он са Камаровом и пуковником Рајевским оде даље./.хттп://www.алексинац.нет/

Било је око подне кад смо га нашли под једним дрветом, на западној голој падини прћиловачких висова, која се спушта у поток између њих и оба Адровца.

Зашто се ђенерал у томе котлу зауставио, не знам, јер одатле се и не могаше видети битка а камоли имати преглед над свим кретањима своје и непријатељске војске.

Све што се са тога места могло видети, беше наша позиција на Горњем Адровцу, па и она врло издалека.

Битка, међутим, беснела је већ и пешачком ватром више и улево од тога места, где је био прострт ћилим главнокомандујућега.

Кад стигосмо и ми под тај грм, нико нам ништа не рече ни што дођосмо без заповести, ни где смо били до сада.

Једино пуковник Рајевски стаде нас нудити да с њиме ручамо, јер он беше извадио из својих бисага нешто хладног печења и једну боцу вина па руча.

Већина одби његову понуду с благодарношћу. Коме је било до јела, кад се пушчана ватра све више и више нама примицаше.

Само Рајевски не само да је мирно јео, него што ме особито изненади од суморног ћуталице, он је данас непрестано задевао шалу и правио досетке, којима се сам из свега грла смејао, јер нама никоме небеше до смеја. (...)

Међутим, стиже рапорт са Горњег Адровца, да је позиција у великој опасности, јер Турци продиру на ту страну с великом силом у очевидној намери, да узму адровачке висове, па да опколе целу нашу восјку на прићиловачким висовима, и да нас онда, потиснувши снажно с фронта, сјуре у Мораву.

У том тренутку, Черњајев, немајући војске под руком да је баци на место које беше у опасности, реши се, да бар пошаље поузданог команданта на ту позицију и стога се окрете Рајевском:

- Г. пуковниче, молим вас похитајте у Горњи Адровац, примите команду и гледајте да одржите само један сахат ту позицију, дотле ћу вам за цело послати свежих трупа у помоћ.

- С бољим удоволљствијем - рече радосно Рајевски, па скочи на ноге и притезајући колане своме коњу, шану мени смешећи се: Енфин, монцхер Достеур (Најзад, мог драги докторе) једна прилика да видимо да л' сам ја баш тако недостојан потомак ђенерала Рајевског, и да ли је "миљутинска" војска тако лоша, као што се каже.

За тим ми пружи руку, са којом врло кордијално, готово грчевито стеже моју руку, скочи на коња и најкраћим путем ођури преко њива и винограда право у Горњи Адровац.

Не знам зашто, али оно неколико пришаптаних речи и онај необични притисак руке, задахнуше ме некаквом непријатном слутњом. И сам глас, којим се Рајевски опростио с ђенералом, рекавши му:

- Прашћајте, Михаил Глигорич! - некако је особито дрхтао, и ја сам дуго, дуго за њим гледао."


Манастир Св. Романа, код села Прасковца, где је Рајевски прво био сахрањен: тело јунака положено је у порту, југоисточно од олтара, а место где је био гроб и данас је обележено каменом на коме је православни крст, без имена. У селу кружи легенда како је овде сахрањено херојево срце, да вечно остане у Србији, кад је тело пренето у Разуменску, код Кијева, у породичну гробницу грофова Рајевских

Метак у четири поподне

Из истог сведочанства о току битке може се пратити даље како је турско напредовање било систематично и наизглед полако, али непрекидно, како је генерал Черњајев очајнички бацао у битку и новоформирану батерију капетана Срба, па како је затим капетан Магдаленић са батаљоном инжењераца одважно пошао на једну јако угро-жену позицију.

У тај мах донесоше ђенералу једну цедуљицу. Он је отворио, па видевши да је арапски написана, пружи је мени да му је протумачим.

Погледам натпис. "Командир батерије, поруч-ник Шамановић."

- Да, рече ђенерал, то је с Горњег Адровца. Читајте, читајте, докторе!

"Јављам покорно, да је пуковник Рајевски овог часа, код моје батерије погинуо од пушчаног зрна непријатељског."

- Ох! - рече Черњајев, ухвати се за главу и оде мало у страну.

Остатак је цедуље гласио:

"његову сабљу, ордене, сахат, кесу с новцима и џепну записницу ја сам узео на чување до даље наредбе."

Порука је стигла око 17 часова. У доцнијем опсежном извештају поручник Коста Шамановић је описао како је пуковник Рајевски стигао код његове батерије око 14 часова, баш онда кад су се расуте српске трупе у нереду повлачиле од Сухоте према Горњем Адровцу. Посебно је истакао како је Рајевски веома спретно зауставио даље повлачење, помажући при томе српским официрима и народ-ним командирима. Пошло му је за руком да окупи јединице, реорганизује одбрану, па и да припреми противнапад. Док су добошари и трубачи давали знак за јуриш, по његовом наређењу, он је одабрао Шамановићеву батерију за своје командно место зато што се налазила на веома подеситом месту, али и сасвим близу непријатељског распореда. Одатле је командовао нападом својих јединица.

"Око 4 сата по подне, погодио га је непријатељ-ски куршум у главу и Рајевски је пао мртав без да је могао једну реч изустити. То се десило у самој мојој батерији. Ја сам одмах наредио мојим војницима да погинулог Рајевског однесу у поза-дину на завијалиште. Рајевски није имао у за се ни једног ађутанта. За време борбе и коњ му је био рањен...", писао је у свом извештају поручник Коста Шамановић.

Тело пуковника Рајевског пренесено је из Горњег Адровца у манастир Светог Романа код села Прасковца. Првобитно место где је сахрањен било је у манастирској порти, југоисточно од олтара, долично место за великог јунака и легендарну личност. Мада је ту почивао само неколико дана, тај првобитни гроб је обележен све до данас каменом пешчаром, са православним крстом, али без имена или ма какве друге ознаке. Хумка се одржава пуних сто двадесет година као велика светиња. Око ње монахиње непрестано расађују сезонско цвеће. Оне и на тај начин одржавају живом народну легенду. Према тој легенди је у порти манастира сахрањено херојево срце, да би тако вечно остало у Србији, док је тело испраћено за Русију.


КЊАЖЕВСКО-СРПСКО ТЕЛЕГРАФСКО НАДЛЕШТВО 1876.9.6. Београд од Царског Села Српском кнезу Милану Београд Хвала Вашем височанству за изразе саучешћа за мојим братом који је дао живот за Вашу свету ствар.Вратите нам његово тело и задужите нашег пријатеља капетана Кизлокова да их врати у Русију.
Пуковник Мишел Рајевски

Последња почаст на Савском пристаништу

Чим је кнез Милан примио извештај главнокомандујућег генерала Черњајева о погибији пуковника Рајевског, одмах је упутио телеграм саучешћа породици палог јунака. То дознајемо по узвратном телеграму Михаила Рајевског, који је упутио из Царског Села 6/18. септембра 1876. године, да би захвалио кнезу Милану на саучешћу:

"Хвала Вашем височанству на изразима саучешћа за мојим братом који је дао живот за Вашу свету ствар. Вратите нам његово тело и задужите нашег пријатеља капетана Кизлокова да га пренесе у Русију. Пуковник Мишел Рајевски."

О трагичној погибији пуковника Рајевског писале су све руске новине, а о његовој јуначкој смрти на бојном пољу извештавале су веома подробно и све наше новине. Тако је "Исток" у броју од недеље 5/17. септембра писао да је тело Рајевског пренесено са места где је првобитно било сахрањено у Београд и како је било изложено у Саборној цркви. После телеграма, којим јој је изјавио саучешће кнез Милан, у Београд је допутовала госпођа Ана, мати пуковника Рајевског. По том је "Исток" донео опширан извештај о опелу у Саборној цркви, којом приликом је чинодејствовао српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника.


Црква Св. Тројства, у околини позната као "Шарена црква", подигнута у Адровцу, као задужбина грофице Рајевске, освећена је 2. септембра 1903. Липе, у дрвореду који води ка цркви, кажу у селу, донете су из Русије, са имања Рајевских

"После подне 5/12. сетембра око 5 часова, пише у "Истоку", пренесено је тело јунака Рајевског на лађу, доле на Саву, а при овој пратњи учествовала је војна банда, војска, козачка легија, а народа се толико слегло, колико никад досад, да ода последњу почаст јунаку руском Рајев

 

ском, који је крв своју пролио за отаџбину и слободу српску".

Пуковник Николај Николајевич Рајевски је, по жељи његове породице, пренесен у своју отаџбину и сахрањен поред својих славних предака у породичној гробници у селу Разумовска, у Кијевској области, у Украјини.

 

Али, у Србији је остала легенда. Место на којем је погинуо никако нису могли да забораве његови ратни другови Срби. Зато су га, одмах по окончању тога рата, обележили скромним крстом од камена пешчара на којем су уклесане речи:

"Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године."

Деценијама је тај белег био једини који је подсећао на легендарног јунака.

Када је погинуо, Рајевски је имао само 36 година.

 

Наставак текста: Како је зидана црква у Горњем Адровцу

 

 

 


# Ана Карењина Толстој Вронски Београд Горњи Адровац Николај Рајевски Делиград војска Владан Ђорђевић Пера Тодоровић
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима