Први телеграм у Србији послат из Алексинца

Само једанаест година након прве успостављене телеграфске везе на релацији Балтимор – Вашингтон у Србији се разматрала опција којом би се унапредла привредна делатност.

Увођење транзитних такси било је неминовно јер се Србија налазила на значајном раскршћу између Запада и Истока.

Ићи у корак са временом било је оно што се од наше земље очекивало. Зато је 1854. године Миливоје Петровић – Блазнавац из Беча донео прве телеграфске апарате и са инжењером Еразмусом Кломинеком започео спровођење прогресивних идеја.

Београд је најпре успоставио везу са Земуном који се налазио у саставу Аустроугарске, а потом се повезао са свим телеграфским станицама ка југу. Последња, али никако најмање значајна, била је алексиначка телеграфска станица. О томе сведочи чланак из трећег броја “Србских новина“ из јануара 1855. године.

При подизању телеграфске линије у отечеству нашем до сада је најбржи напредак учињен у окружју алексиначком. До 23. Декембра пр.г. тамо је у свој дужини окружија подигнуто 814 стубова, при свему томе што је нужни материјал који се одавде за исто окружје слао, тамо најдоцније примљен био - пише у “Србским новинама“.

Време димних сигнала и неуморних татара и суруџија који су пошиљке преносили на коњима постајала је далека прошлост. У Србији се ближило време које ће покренути лавину промена. У некадашњи “карантин“ смештен тик поред данашње чувене алексиначке “Брђанке“ уселио се први телеграф. Зграда које је тада служила да се у њој изолују азијски мигранти оболели од куге, преко ноћи је постала централна зграда за пренос шифрованих пошиљки.
"Београде, Алексинац на вези"

Из броја 34. “Србских новина“ дознаје се да су први школовани телеграфисти у Србији између осталих били и Антоније Јовановић и Ђорђе Деспотовић који су одмах потом ангажовани у алексиначкој телеграфској штацији. Крајем марта је широм целе земље све било спремно за тестирање новог начина преношења порука. Метод који је установио Семјуел Морзе добијао је шансу да се представи и на Балкану. Морзеов апарат могао је да пренесе од 80 до 120 знакова у минуту.

Телеграфска штација Београд примила је први долазни телеграм из најјужније станице 11. Априла 1855. у 8 сати и 30 минута. Двадесетак минута раније, у Алексинцу је предата порука од тридесет речи. За исправност преписа побринуо се Лазар Облучаревић. То је био почетак нове епохе која је у потпуности променила слику комуникације међу људима на Балкану.

И док је стари Алексинац мирно живео, по својим скромним домовима, трговао по својим ћепеницима, пио добро суповачко вино, јахао бесне коње и сањао да ли ће да победи српска тробојка на бедемима Ниша, није ни слутио да се над његовом скромном вароши, преко телеграфских жица, туку интереси целог света и спроводе дипломатске интриге, које су често мењале европску и азијску карту - говорио је осамдесетак година касније о првим телеграмима, телеграфиста Миливоје Прендић на предавању у препуној сали хотела “Круна“.

У мисији ширења културе

Први алексиначки телеграфисти били су образовани људи који су се залагали и за културни напредак у граду.

О томе сведочи чињеница да су управо телеграфисти основали прво певачко друштво, а хоровођа је био Јаков Крчединац. И није само певачко друштво чинило да се култура у граду подигне на виши ниво. Телеграфисти су организовали прве балове, али и позориште које је било смештено у Христодулову магазу.

Стубови позоришта су, према сведочењу Прендића, били Крчединац, Јова Трифуновић и Јова Адамовић чије је образовање одскакало од осталих чиновника. На репертоару су били класици, али и понеки комад из савременог српског позоришта, попут Стеријиних комедија.

И у рату на висини задатка

Алексиначки телеграф је након ослобођења Ниша постао још једна од успутних станица између крајњег севера и југа државе.

Ниш је у многоме попримио некадашње задатке Алекинца. Ипак, не може се заборавити војно–стратешки положај који је Алексинац имао у току Првог и Другог балканског рата. Све војне операције, наредбе и извештаји о успеху слале су се телеграфским саобраћајем баш преко Алексинца. У време пре ослобођења Ниша, тајне депеше су алексиначки трговци преносили прерушавајући се у кројаче и трговце. За време ратова ниједан телеграм није стизао у Ниш без претходног верификовања у Алексинцу, као потпуно слободном граду.

Средином априла ове године у Завичајном музеј Алексинац одржана је изложба “160 година од увођења телеграфског саобраћаја у Србији” која је презентовала део сталне поставке ПТТ музеја Србије. Том приликом Алексинчани су се подсетили и првих жена у професији телеграфиста. Јулка Драгојевић била је примљена у службу око 1885. године, а након Милице Костић, све се више припадница лепшег пола бавило овим послом.

​Ови текстови су део пројекта “Алексинац у срцу природе” који је финансиран из јавних средстава Општине Алексинац, а има за циљ да у складу са Законом о јавном информисању допринесе већој видљивости Алексинца и ширем информисању јавности о овом крају.