Учитељ петорице српских патријарха

Владика Николај називао га је анђелом Божијим за јужну Србију. Одликовали су га и Обреновићи и Карађорђевићи, био је мисионар и народни просветитељ, професор чак петорици српских патријарха и један од најугледнијих свештеника у СПЦ. А онда је препуштен забораву. Осим Техничке школе у Алексинцу, чија је зграда и подигнута на његовом имању, о проти Стевану Димитријевићу скоро да се данас ништа не зна.

Захваљујући Зорици Пелеш, књижевници из Београда која већ годинама истрајно скида прашину са његовог лика и дела, прота се по други пут јавља међу Србима. Упорно, полако и стрпљиво, баш какав је отприлике био и животни пут Стевана Димитријевића.

- Наш однос према заслужним прецима је уједно и јасна порука будућим поколењима - каже Зорица за Прессмагазин. - Ако их препустимо забораву, ако покажемо да нам њихов труд и самоодрицање не значе ништа, разумљиво је да ће се тако и наши потомци односити према нама. Уосталом, последице опште кризе друштвених и моралних вредности, на неки начин, увелико осећамо: живимо у времену самољубља, себичлука и безосећајности, а ретке примере индивидуалног труда и самопрегора у општем интересу, често минимизирамо и изврћемо подсмеху.

Прота Стеван Димитријевић рођен је у Алексинцу 1866. године. Богословију је завршио у Београду 1887. године, а десетак година касније и Духовну академију у Кијеву. Био је професор у Скопљу и Солуну, ректор Призренске богословије и први декан Богословског факултета у Београду, где је предавао историју. Између осталих и четворици српских партијарха: Варнави Росићу, Гаврилу Дожићу, Герману Ђорићу и Павлу Стојчевићу. Последњем, актуелном поглавару СПЦ Иринеју Гавриловићу био је испитивач на матури.

Указом краља Грчке добио је титулу почасног доктора Универзитета у Атини, а 1936. године и почасног доктора теологије и члана Историјског института Српске академије науке и уметности. За време службовања у Солуну, Скопљу и Призрену сакупио је више од 600 рукописних и штампаних књига србуља, које је поклонио Народној библиотеци у Београду. Историјску грађу, коју је сакупљао на Светој гори, руским архивама и библиотекама, објавио је у „Споменику Српске краљевске академије" почетком прошлог века. Поклонио је имање у Алексинцу да би се на њему подигла зграда Техничке школе, која од 2004. године званично носи његово име. Умро је у Београду 24. новембра 1953. године.

- Све су то сувопарни биографски подаци који мало или нимало не говоре о делу овог великана - каже Пелешова, чија би књига о необичном проти ускоро требало да доживи и треће, проширено издање. - Мање је познато да је управо захваљујући њему, рекла бих у последњи час, Хиландар спасен и сачуван у окриљу Српске православне цркве, да је живео и радио на подручју јужне Србије још у време када је била у саставу Отоманске империје, као и то да је због свог родољубља платио највећу цену коју један родитељ може да доживи - Бугари су му отровали ћерку.

ПОДВИГ - Прота је успео да сачува Хиландар од Бугара, Руса и Влаха

Стеван Димитријевић радио је као референт за хиландарска питања од 1905. до новембра 1911. године, у периоду који се сматра једним од најкритичнијих за опстанак српског манастира на Атосу. У то време, подсећа Пелешова, осим Срба у Хиландару је био и велики број Бугара, Руса и Влаха, који су све чинили да га отргну из окриља СПЦ.

- Владало је стање слично оном које смо касније видели на Косову - каже наша саговорница. - Срби су одлазили са Хиландара, а њихово место заузимали су Власи и Бугари. Наруку им је ишла не само слаба заинтересованост српске државе већ и могућност да потпуно некажњено износе све што им је пало под руку. За свега неколико година, од једног од најбогатијих манастира Хиландар је стигао до просјачког штапа. Управо захваљујући проти Димитријевићу, који је о свему упорно и истрајно писао надлежним властима, српска држава се пренула и ствари довела у ред. Уосталом, и посета краља Петра Првог Карађорђевића Светој гори 1910. године била је резултат његове борбе да се сачува Хиландар.

Димитријевић је дошавши на место ректора Богословије у Призрен у највећој тајности припремао тамошњи народ за коначно ослобођење од Турака. С крстом и требником у рукама ширио је реч господњу, али и револуционарне идеје које ће до пуног изражаја доћи тек почетком Балканских ратова. Знао је, међутим, да за коначно ослобођење од Османлија неће бити довољна само молитва Богу, већ и оружје до кога није било лако стићи. У овом крају се и данас присећају начина на који се прота довијао да га обезбеди.

- Прота је оружје из Србије преносио на Косово у мртвачким сандуцима - каже Зорица. - Са групом поверљивих људи организовао је лажне сахране, покојнике је наводно преузимао на граници краљевине Србије и „сахрањивао" их широм Косова и Метохије. Уз сваки ковчег ишла је и једна нарикача да достојно испрати „преминулог". Турци, који су гајили велико поштовање према православном свештенику, нису могли ни да наслуте да су ти сандуци били пуни оружја и муниције. И тек када је куцнуо час за коначно ослобођење, сандуци су откопавани, а оружје дељено народу.

Свој патриотизам и родољубље Димитријевић је платио на најгори могући начин. У тренутку када су га у Првог светског рата заробили Бугари и отерали у логор, његова јединица Десанка Димитријевић напрасно је преминула. По свему судећи Бугари су је отровали како би и на тај начин задали бол непокорном оцу. Знали су колико је био поносан на своју мезимицу, која је дипломирала на Француском лицеју у Солуну и Учитељској школи у Скопљу, перфектно говорила француски, немачки, грчки и руски језик, свирала на разним инструментима, понајвише на клавиру.

- И поред огромног бола, прота није клонуо духом - каже наша саговорница. - О боравку у логору и мучењу српских заточеника од стране Бугара оставиће вредна сведочанства, а своју последњу успомену на ћерку, њен клавир, као и све друго што је имао поклониће Музичкој академији у Београду.

Након повратка из логора прота је најпре отишао у Скопље да изврши попис страдалог српског свештенства и учитеља чиме је, поред извештаја др Арчибалда Рајса, оставио још једно тужно сведочење о страдању народа од стране Бугара. У Архиву САНУ, у његовој заоставштини, постоји обимна грађа о страдању свештенства из свих крајева земље, али и све оно што је видео и доживео током свог послератног боравка у Русији.

- Прота се затекао у Русији током највеће глади која је захватила ту земљу, а помоћ коју је прикупио у земљи допринела је да га тамо и данас сматрају светитељем - прича наша саговорница. - Из Београда је кренуо 16. јуна 1923. године, да би преко Букурешта и Браиле стигао у Цариград. Ту је преузео помоћ нашег народа у храни, лековима, одећи и обући, смештеној у 53 вагона, одакле ју је пребацио лађом. Глад је највише беснела у Одеској губернији, у којој је прота пуних девет месеци лично ишао од једног до другог места и делио помоћ. О његовом путу по Русији и Украјини пронашла сам обиље материјала у њиховој националној академији и надам се да ћу и то временом преточити у једну књигу.

Прота се дружио са песником Миланом Ракићем, Миком Петровићем Аласом, Милутином Миланковићем, генетичаром Иваном Владимировичем Мичурином, али и многим другим великанима свога доба. Изузетно је ценио вредне и пожртвоване људе и дивио се свима који су имали нове идеје. Пошто је био велики воћар, веома га је занимало укрштање разних воћака и био одушевљен када је упознао Мичурина, који је селекцијом воћки добијао нове сорте различитих особина. Примењујући његова искуства, у свом воћњаку у Алексинцу, који ће поклонити Учитељској школи, први је засадио младице патуљасте јабуке, које ће се доцније проширити широм земље.

- Наравно, све ово су ситнице, мали детаљи у ниски бисера једног дугог, плодоносног живота какав је био животни пут Стеве Димитријевића - каже Зорица Пелеш. - На том путу било је и пуно спотицања, невоља и несрећа, али и злобе и пакости од стране оних које је често, без длаке на језику, прозивао и опомињао да свој лични интерес не стављају испред општег и народног. Нажалост, ни савременици ни потомци му се нису одужили на прави начин, а најмање што можемо да учинимо је да му име отргнемо од заборава.