Istorija doseljavanja Rusa u Aleksinac

Ovog puta pisaćemo samo o jednoj čuvenoj aleksinačkoj porodici, porodici Šepetkovski, čiji potomci žive u Aleksincu i Beogradu. Deo ova porodice je iz Petrovgrada, i kako je aleksinački deo porodice saznao preko kuma najmlađe Šepetkovskog, jedan od njih je bio general, a drugi mornarički admiral. Otac našeg sagovornika Vladimira Šepetkovskog i njegove pok. sestre Vere je Arsenije Tihonovič Šepetkovski koji je iz Harkova došao u Kraljevinu SHS 1920. godine brodom kojim je došao i grof-general Vrangel, kozački general. Arsenije T. Šepetkovski se odlučio na ovaj korak, jer je živeti u proleterskoj Rusiji bilo neizvesno, pošto "se nije znalo ko pije, a ko plaća", kako nam je Vladimir rekao. Njegov otac bio je ekonom, radio je u policiji, Luci Beograd, Pivari u Bečkereku, a na KiM je bio načelnik u Duganovićima kod Kačanika. Bio je vredan i dobar domaćin i sa suprugom Desankom, rođenom Krstić, iz Aleksinca, stekao je kuću u Skoplju. Tu je Vladimir kršten u crkvi cara Dušana, koja je kasnije srušena. Doselili su se u Aleksinac, gde je Vladimir išao u gimnaziju, sa 1939. godištem, iako je rođen 1940. U gimnaziju, koju je završio 1957/58, je išao sa Petrom Jovovićem i Lazarević Ćazom, iz Žitkovca i Radetom Milojevićem, nekadašnjim direktorom FRAD- a u Aleksincu, poreklom iz Prćilovice.

U gimnaziji je predavala njegova majka Desanka, kao i pok. sestra Vera, o čemu postoje podaci u knjizi o Aleksinačkoj gimnaziji mr prof. Branislava Jočića i prof. Miodraga Spirića. U istoj knjizi postoje podaci za čitav niz ruskih profesora, koji su bili uzorni pedagozi u Aleksinačkoj gimnaziji. Bilo je retkih izuzetaka koji su se ideološki drugačije iskazivali i zbog čega su odgovarali.

Vladimir i njegova supruga Mirjana imaju dva sina, a u braku su imali i jednu kći koja je iako zdrava rođena, umrla po rođenju. Od sinova imaju petoro unučadi, a njihov stariji sin Aleksandar je lekar, a mlađi Andrija glumac.

Za sve Ruse može da se kaže generalno da su bili odgovorni, disciplinovani, vredni, stručni i uzorni. To važi i za porodicu Šepetkovski, o čemu govori ugled ove porodice u našoj sredini. Vladimir je radio u Zavodu za selekciju semena šećerne repe, popularno zvanoj Selekcija, u Aleksincu, kao agronom. Uvek se vraćao u Rusku Federaciju, tadašnji SSSR, u poslovne posete sa kolegama iz šećerana SFRJ-Bitolja, Peći, Ćuprije, Požarevca, Kovina, Kovačice. Posećivali su ruske institute za šećer u Voronežu, Institut Vavilov i dr. Posećivali su muzeje, Ermitraž, ali i "Ribaračeju hižinu", koja je za ruske prilike bila u to vreme vrlo skupa iako su imali plaćeni hotelski smeštaj. To je veoma čudilo njihove domaćine Ruse, ali naši stručnjaci su imali  visoke plate i ovde, a u odnosu na kurs dinar- rublja imali su mnogo tako da su mogli da plaćaju zabave i  skuplje restorane. Redovno je Vladimir sa suprugom Mirjanom posetilac Ruskog doma, gde su im pre nešto više od godinu dana Njegova Svetost patrijarh Irinej i ruski sveštenik iz ruske crkve u Beogradu Vitalij Terasjev uručilil povelju povodom njihove godišnjice rusko- srpskog braka. Njihovi sinovi redovno posećuju roditelje, a Andrija je 13. oktobra imao pozorišnu predstavu u CKU u Aleksincu. Naravno, Andreja su, pored u pozorištu, Aleksinčani mogli da vide i u jednom kafiću gde je popio kafu sa društvom.

Što se tiče drugih ruskih porodica seća se Vladimir mnogih profesora iz gimnazije, ali i onih koji su radili u drugim ustanovama u Aleksincu, npr. Krivošijeva u Geodetskom upravi, seća se sinova Pavla Šavikina, profesora matematike, Ljubiše, građevinskog inženjera i njegovog brata pravnika, profesora fizičkog Lesavoja, koji je uhapšen u vreme INFORM biroa i odveden u Bugarsku, Ošanjanin Lidije, njene ćerke Divne profesora klavira, i njenog sina koji je ruski akademik, Jelene i Simeona Solovljeva, Ivana Lobode, sa Al. Rudnika, Aleksandra Golubijeva, iz Soko Banje, porodice Maksimović iz mešovitog braka i dr.

Vladimir Šepetkovski vodio je računa o rusko-srpskim odnosima i bio je u timu Selekcije Aleksinac, koji je naručio snimanje filma o ovom uspešnom aleksinačkom preduzeću, ali i o istorijskim ruskim znamenitostima na Brđanki i Gornjem Adrovcu. 

Rečju jedna od retkih ruskih porodica koja je upornim radom i zalaganjem ostavila značajan trag u istoriji Aleksinca.

Ovi redovi su nedovoljni da se trajnije obeleži življenje porodice Šepetkovski u Aleksincu, ali je trenutak da se kaže makar nešto o njoj, u vreme kada se širom Srbije, pa i u samom Aleksincu odaje počast poginulim Rusima u borbama za oslobođenje Jugoslavije, poput mnogih gradova i mesta, među kojima je i naš slobodarski grad, stradalnik u novijim istoriji, kako je to do sada mnogo puta istaknuto raznim povodima. Vladimir nas je podsetio, u razgovoru kada smo govorili o poginulom Rusu u Rutevcu, da je još nekoliko Rusa kasnije 1944. godine poginulo kod tzv. Lutvine česme. Tu ne postoji nikakvo objležje, ali je trasa auto- puta presekla carigradski drum na tom mestu tako da po narodnoj "daleko od očiju, daleko od srca" to mesto je zapostavljeno i tu se odavno makar buketom cveća ne obnavlja sećanje na stradanje naše braće Rusa za našu slobodu, pa da bi to nadležni trebali da imaju u vidu ubuduće. Na to mesto su nas posetili i Rutevčani pri odavanju počasti poginulom crvenoarmejcu u Rutevcu. 

Ova česma je ostala u sećanju mnogih starijih, jer je pri putovanju od Aleksinca ka Bobovištu i dalje bila neizostavno mesto za predah i rashlađenje hladnom vodom.

Tekst i foto: Boža Marković