Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Страни плаћеник у рођеној земљи

rss

10.09.2014. Миодраг Тасић

Како се времена мењају! Некада је било срамота радити за страног господара.

Страни плаћеник у рођеној земљи

Ако си већ био принуђен да дајеш десетак цару и десетак везиру, или нешто потом ако си морао да плаћаш бугарском, немачком или већ неком окупатору порез, да радиш тешке послове за ратну машинерију мрског непријатеља, онда си то чинио нерадо. Против своје воље и увек си покушавао да га макар малчице превариш. Да му доакаш, да га насамариш!

А, данас? Данас се људи просто грабе да раде за странце. Мислим, да буду страни плаћеници. И даље ко може запошљава се на државне јасле. Преко странке у власти, најпре. Нажалост, не могу сви да раде у државним установама. Време је транзиције (још увек), приватизација је у тренду, нема више партијског запошљавања, а биће и отпустања вишка запопслених из државног сектора. Додуше, мало се застало с горе наведеним, али чим наступи време неких избора, ето свега овога на велика звона.

Како нам властити бизнис не иде од руке, најбоље је радити за странца. Неки су то одавно укапирали и добро су странцима одрадили посао. Било је таквих видовитих у војсци, међу политичарима, амбасадорима и економском „елитом“, још како! Из ових бранши страни плаћеници су најбоље уновчили свој мукотрпно одрађени учинак. Новинари, невладин сектор, разни аналитичари, стручњаци и мудросери, такође не могу да кажу да су улудо протраћили своје драгоцено време. Многима се позлатило.

Поједини културни посленици, разни чауши, скутоноше, преводиоци свега и свачега, даме лаког морала, понеки келнер, исто тако се огребао од тих (бело)светских званичника, саветодаваца, наредбодаваца и сличних драгих нам гостију. И, као што и слеп може видети, догурали смо управо овде докле смо стигли. Ако је ово она светла будућност коју су нам обећавали, радије бих живео у прошлости!

И шта остаје оној маси незапослених у милој нам Отаџбини? Незапосленима који би нешто да раде и да од свог рада могу сами да живе, а можда и некога поред себе да нахране? Једина опција је рад за странца. Кад неки Италијан, Корејац или Немац, врли српски пријатељ, отвори већ некакву фабрику у милој му Србији, и буде дарован од српских пријатеља (читај власти) неком десетином милиона евра, тај ће послодавац широкогрудо запослити српске доконе младиће и девојке. Великодушно ће им понудити до 200 евра плате. Само, мора да се ради. Није то више онај комунизам кад „радио, не радио, свира ти радио.“ И плата иде. Свеједно, радио или боловао код куће, на њиви или у биртији. Е, тога више нема: Нема више боловања, нема топлог оброка, регреса, плаћених путних трошкова за долазак на посао!

Разумљиво! Ново време захтева новог човека. Новог радника, дабоме. Двеста евра, мало ли је? Ко није задовољан не мора да ради. Има ко хоће. Ако неко ипак сматра да су му људска и нека друга права повређена, под условом да себе и даље доживљава човеком, ту су синдикати, левичарске странке из власти и опозиције, стручна јавност и јавно мњење да га заштите. Да му пруже подршку, да стану иза њега, да се не осети одбаченим, отуђеним од друштва, да поносно може погледати свог послодавца (господара) у очи. И на крају, али не и последње и најмање важно: граница екстремног сиромаштва у свету сматра се зарадом од једног долара на дан! А наш радник заради скоро седам евра! Деца у Пакистану, Бангладешу или на Филипинима шију најпознатије светске марке фармерица или патика, ручно, по дванаест сати дневно, а зараде једва два-три долара. Увек треба имати на уму и такве примере. Макар дотле док и сами не доспете у сличну ситуацију!

Миодраг Тасић
Миодраг Тасић


# незапосленост Миодраг Тасић запошљавање синдикат економија плаћеник
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима