Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Браћа из првог прстена обезбеђења Слободана Милошевића

rss

04.04.2021. Алексинац новости

Рођена браћа Стојановић, Александар и Владан, из села Рутевац крај Алексинца, поднела су на пролеће 2000. године молбу да заједно служе војни рок. Надлежне војне службе Војске Југославије направиле су преседан и испуниле им жељу. Вероватно први пут су послале два брата, а да нису близанци, на одслужење истог дана у исту касарну и то већ у септембру те године. Александар је имао 21, а Владан тек нешто више од 18 година.

Александар и Владан Стојановић (2001. година)

Након обуке у касарни на Дедињу, наставили су одслужење војног рока као припадници гардијског противтерористичког вода који је обезбеђивао вилу Мир, пребивалиште тада већ смењеног председника СР Југославије, Слободана Милошевића, и његове породице.

Тако су се нашли и у првом прстену обезбеђења и приликом хапшења Милошевића крајем марта 2001. О тим бурним догађајима говорио нам је Александар:

- Брат и ја смо смо били у гардијској јединици која је била део обезбеђења Милошевића. Поред нас 25 војника, скупа са старешинама, било је још толико полицајаца-специјалаца којима је комадовао Сента Миленковић. У данима кризе пред само хапшење било је још неколико десетина цивила, али не знам да ли су носили оружје. 

Александар каже да је све било уобичајено до 30. марта када су добили изричите наредбе да елиминишу свако лице које покуша да на силу да уђе у двориште виле Мир.

- Око 16 сати испред капија је почео да се окупља народ и појачане полицијске снаге, а у оквиру комплекса осећала се нервоза и неизвесност. Ми смо се тада повукли у двориште виле. Добили смо стрикно наређење да нико жив, без дозволе и провере, не може преко зида или кроз капије. У дворишту смо имали два оклопна транспортера са тешким наоружањем. На возилима су били Бровинг митраљези калибра 12.7 мм. Један БОВ је био на капији према Ужичкој улици, а други према капији ка Кући цвећа. Све је стављено у приправност.

Онда су почели да долазе и одлазе политичари, адвокати...Сећам се да сам видео Банета Ивковића, Живорада Игића, Љубишу Ристића... Атмосфера је била изузетно напета, нарочито за нас у првом прстену обезбеђења, јер је све време било јасно да се може десити напад, а ми смо имали јасна наређења и метке у цеви.  

На питање како се осећао поводом присуства свог млађег брата у деликатној ситуацији, Александар каже да му је то била највећа зебња:

- Владан је био најмлађи у јединици, тада је имао око 18 и по година. Иако је владало огромно међусобно поверење међу члановима гардијске бригаде што је сваком уливало додатну сигурност, није ми било свеједно због њега. Иако најмлађи, истицао се у свему, тад ме је то највише и бринуло. Бојао сам се да у евентуалном нападу неће мисли довољно на своју безбедност. Били смо на различитим положајима, он на једној, а ја на другој капији дворишта.

Након десетак мучних и неизвесних сати, негде у пола ноћи 30. на 31. март уследио је напад на вилу Мир.

- У току ноћи почео је напад на капију ка Кући цвећа. Не сећам се да је било неке најаве или упозорења. Нама се чинило као да нас нападају хулигани у кожним јакнама, фармерицама и са фантомкама на глави. Углавном сви су били у цивилу. Деловали су крајње аматерски. Нама на тренутке и смешни. Ми смо били изузетно прибрани, али нам није било лако. Били смо свесни да ћемо морати да их елиминишемо ако уђу у двориште виле, што не би било тешко изводљиво, али није свеједно пуцати у тим ситуацијама у припаднике свог народа коју су на задатку као и ти. Само с друге стране.

Разбили су на стражари стакло и бацили флеш бомбе. Укупно три комада. То је нека врста шок бомбе, која не може да убије, али одузме човеку моторичке способности на неко време. Срећом пале су довољно далеко од нас.

Онда су се зауставили у последњем тренутку и повукли се. Неколико њих је успело да прескочи капију, али су се врло брзо вратили назад. Хвала Богу, јер да је још њих ушло у двориште и да су наставили са акцијом, било би доста жртава. Сем експлозије флеш бомби, не сећам се да је тада испаљен иједан хитац. Нико није ни огребан и никоме није фалила ни длака с главе, сем што сам ја делимично оседео.

Наиме, приликом експлозије једне од бачених бомби наш саговорник је оседео на потиљку, иако је имао свега нешто више од 20 година. Ту промену на њему следећег јутра је приметио његов брат, а касније су му лекари казали да је узрок у несвесном стресу приликом експлозија. Ту „успомену“ носи и данас на себи.

- Убрзо након напада, један од старешина нам је рекао да остајемо на положају, али да се не мешамо и да пазимо на себе. Буквално је казао да ће то политичари решити између себе. Увече су дошли, колико се сећам, Чеда Јовановић и Легија са још неким људима и чули смо да су у току преговори. Онда је тензија опала. Све је било смиреније. Више није било напада. Ујутру, мислим око 8 сати 1. априла, група људи је изашла из виле и одвезла се са неколико возила са замагљеним стаклима. У једном од возила био је Милошевић. Тада се десио онај инцидент када је Марија пуцала, али то нисам видео, јер сам био далеко. Након тога смо се и ми повукли у касарну, али само са личним наоружањем. После два дана вратили смо се и одвезли оба БОВ-а.

Браћи Стојановић ипак није било суђено да мирно проведу остатак војног рока, већ пет дана након драме у вили Мир чекала су их нова искушења.

- Врло брзо након хапшења Млошевића отишли смо на терен у Прешево, тачније у Копнену зону безбедности. Тада се закувало у Македонији, било је свакодневног пушкарања. Од деликатних ситуација најупечатљивија ми је била прелет америчких хеликоптера Апач изнад наших глава док смо били на терену у шуми. После неког времена, успели смо да затворимо Зону Б копнене зоне. Нашој јединици је тадашњи командант за Прешево, Медвеђу и Бујановац, генерал Лазаревић, одао почаст тако што нас је лично испратио назад за Београд.

Поред интересантних успомена са служења војног рока, Стојановићи чувају и признања. Александар је проглашен најбољим војником у својој класи гардијске бригаде, а Владан је добио одликовање за посебне заслуге за безбедост, које му је уручено након одслужења у тадашњем Дому војске у Алексинцу.

Извор


# Слободан Милошевић Александар Стојановић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима