Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Алексиначка пивара на ручни погон покренула пиварство на југу

rss

01.12.2015.

Иза срушених зидова некадашње Алексиначке пиваре крије се готово два века стара прича о првом индустријалцу на југу Србије Јовану Апелу

Алексиначка пивара на ручни погон покренула пиварство на југу

Историјска факта кажу да се Нишка пивара сигурно не би појавила непосредно након ослобођења Ниша од Турака да у процес индустријализације града није уплео своје прсте господин Јохан Апел.

Међутим, деценијама пре него што је прва парна фабрика пива отворена у Нишу, чувени аустро-угарски привредник доселио се најпре у Алексинац. Након што је Алексинац припао Србији, Апел је са великим капиталом одлучио да свој посао из Аустро-угарске премести и на тле тадашње Србије.

Године 1865. сада већ православно прекрштени Јован Апел сместио је своју фабрику на обалу реке Моравице, где и данас постоје остаци прве алексиначке фабрике. Пивара на ручни погон била је претеча свега онога што ће у годинама које следе успешни Немац остварити на југу.

Све до ослобођења Ниша 1878. године, Апел је развијао план како да једну од првих пивара у Србији постави на водеће место. Пиваром је управљао до смрти 1907. године. Нишка пивара отворена је 1884. године и то је била прва фабрика овог типа која је радила на парни погон. Без алексиначке, она би по свему судећи у својим почецима била прилично нефункционална, јер је велика количина прерађевина стизала управо из овог града.

Сада су остале само рушевине од некадашње пиваре, а потом винарије; фото: Јужне вести

Почетак двадесетог века донео је промене које су се тицале производње пива. Јован Апел већ је остарио, па је своју тајну пиварског заната одлучио да пренесе на синове Јосифа и Хуберта. Иако су живели у Нишу, нису били ретки дани које су проводили на свом имању у Алексинцу.

Историчар Зоран Стевановић, описујући занатство у Алексинцу, говори о пивари и лагумима испод града у којима су чуване извесне количине пива.

За време балканских ратова и током читаве друге декаде двадесетог века, пиварама у Нишу и Алексинцу управљали су Јосиф и Хуберт који су своје пиварско друштво назвали “Нишавац“. Производило се око 3.000 хектолитара годишње. Око 120.000 килограма јечма из Србије и 15.000 килограма чешког хмеља прерађивано је у Алексинцу и Нишу.

Просперитет Алексинца био је на високом нивоу, иако је Нишка пивара све више добијала на значају. За време Првог светског рата пивара у Нишу је знатно оштећена, док је алексиначка потпуно очувана. О томе сведоче и фотографије на којима се види аустроугарска застава. Стевановић наводи да су Аустро-угари током рата ово здање користили за потребе своје војске, те је зато остала недирнута.

Након рата у Ниш је из Алексинца стизало 50 до 60 вагона слада који се производио искључиво од јечма из Алексинца и околних села. Јосиф и Хуберт водили су посао у Нишу до 1925. године, а онда су пивару на неколико година потпуно препустили Лазару Дунђерском. Алексиначка пивара је ипак, судећи по катастарским премерима из 1927. године, припадала породици Апел.

Зграда пиваре од 1940. године почела са служи за производњу вина; фото: Миодраг Мића Миладиновић

Пивара постала винарија

Катастарски премер читаве територије алексиначке општине обављен је и током 1937. и 1938. године, а фабрика је уписана под бројем 4714 и називом Апел Јован, Ниш, Пивара Апеловац. Тих година је земљиште испод кога су се налазили лагуми продато Живић Мате Владимиру познатијем као Влаја Живин.

“Алексиначка пивара” се 1940. године нашла у власништву земљорадничко виноградарско-воћарско репарске задруге. Продата је по цени од 400.000 динара. Од тог тренутка уместо пива у тој фабрици је почело да се точи вино. Након мартовских демонстрација 1941. срушен је већи од два погонска димњака из страха да Немци не бомбардују пивару. Тада млади Драгослав Симоновић Сенегалац лично је везао уже које су радници вукли како би се срушио димњак.

Један од димњака срушен у време Другог светског рата; фото: Јужне вести

Чика Никола је Алексинчанин који памти времена када је пивара након Другог светског рата почела изнова да ради пуном паром. Производило се вино, а механизација се користила за дестилацију воћа и грожђа.

Не памтим време када се производило пиво, али се сећам прича о Апелу. Колико знам, једном од синова Јована Апела је одузета имовина током национализације, док је други иако је био у партизанима много тога распродао. Неке од наших комшија сада живе на имању Апелових - каже Никола.

Зоран Ранђеловић из Трњана каже да су редови за откуп грожђа током шездесетих и седамдесетих година били дуги километрима. Пољопривредни комбинат имао је продавнице широм бивше Југославије, а по кафанама се често наручивала чувена Алексиначка ружица.

Фотеља Јована Апела чува се у Завичајном музеју у Алексинцу; фото: Јужне вести

Апелова фотеља, неми сведок једне епохе

Алексиначка пивара и винарија престале су званично са радом 2001. године. Завичајни музеј успео је да од заборава сачува аутентичну фотељу Јована Апела која се заједно са другим комадима намештаја налазила у пивари док је била под стечајем. Фотеља се данас чува у канцеларији Завичајног музеја. Остататку намештаја из времена када је Алексинац блистао као индустријско место изгубио се траг.

​Аутор Никола Марковић Извор Јужне вести

Ови текстови су део пројекта “Алексинац у срцу природе” који је финансиран из јавних средстава Општине Алексинац, а има за циљ да у складу са Законом о јавном информисању допринесе већој видљивости Алексинца и ширем информисању јавности о овом крају.

Коментара: 1


# историја пивара Зоран Стевановић Јохан Апел Драгослав Симоновић
@



▲ ▼ [+][-]


  • (+6) (-4)

    Propala je i drzava a ne pivara. 02.12.2015.
    Aleksinacka pivara je nekada davno u vreme velikog vezira bila prisutna svojom proizvodnom paletom sirom bivse Jugoslavije, postojali su bifei i i to u u Beogradu,na trgu Slavija,u slavonskom brodu,u zagrebu na danasnjem centralnom Trgu bana jelacica ,Ljubljani blizu hale Tivolii,u sisku, Banjaluci,imala je svoje predstavnistvo u Minhenu,lokale u svom vlasnistvu. Svake godine je veliki broj kooperanata saradjivao sa pivarom na obostrani interes a veliki broj sezonskih radnika je radio u pogonima na preradi. Onda je dosla Dziihad koalicija Milosevicevih i Vulinovih laznih komunista ,koji su napravili najjvecu hiperinflaciju u svetu koristeci izgovor da su nicim izazvane sankcije krivac za suludo upropastavanje drzavne imovine, koja je udariila vosak na kapije jedne od najjstarijih pivara u ovom delu Srbije kao i na vecinu kolektiva. Normalno,kao sto to u drzavama sa namesnickim Vladama, u vazalnom odnosu biva,sa sumnjivim privatizacijama, sve je netragom nestalo,i protokom vremena nestace i najjmanji tragovi sem grupice istoricara,za podsecanje da je nekad bila jedna pivara u malom gradicu na jugu Srbije....I na kraju,nije ni Milosevic sam kriv niti ovaj mladic sa 0,2% podsrske u birackom telu koji glumi ministra i borca za pravdu,krivi smo svi mi kolektivno. I sadasnji namesnici,eksponentni politike MMF/a,NATO/a,udaraju katanac,i ono jos preostalog drzavnog zemljista zakljucno sa septembrom 2017.godine kada stupa na snagu Zakon o drzavnom zemljistu bice strancima prodato a onda,zna se,zbogom Srbiijo.Ali koga jos ovo zanima kad Soraja i druge avetinje po vasceli dan i noc nas vesele i pesma nas je obuzela. EUtanazirala nas vlastela


[ Додај коментар ]