Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Окупација Србије

rss

04.08.2014. http://www.srbijadanas.net/

Држава своје енергетске потенцијале продаје странцима док Вучић од Србије прави колонију!

Наредних недеља, напредњачка власт планира да отуђи имовину у државном поседу, вредну више стотина милиона евра, и то за само десетину те своте. Планирано је, наиме, да државна имовина не буде продата приватним инвеститорима, већ другим државама! Тако ће отићи стратешки ресурси, као што су, на пример, телекомуникације. На тај начин ће српском привредом убудуће управљати комесари страних влада, а Срби ће бити само јефтина радна снага и овце за шишање којима ће узимати и последњу пару да би се у другим државама чувао социјални мир. Немачка и Аустрија имају највише шанси да поново постану српски тутори и експлоататори. Да ли је то оно што је Александар Вучић недавно обећао у Берлину?

Када се каже „приватизација“, уобичајено је да се сматра, да неко предузеће, које је у државном власништву, буде продато приватним лицима, односно предузећу које је у приватном власништву. Србија је и овде изузетак од нормалног света, јер се код нас израз „приватизација“ користи и када нешто што је у власништву наше државе продајемо страној држави.

Некадашњи национални авиопревозник, Југословенски Аеротранспорт (ЈАТ) био је компанија у већински државном власништву док није продат арапској компанији Етихад, а слична судбина очекује и Аеродром „Никола Тесла“ (у даљем тексту АНТ). Етихад из Уједињених Арапских Емирата је чисто државна компанија, основана 2003. године указом који је потписао емир Абу Дабија Калифа бин Зајед Ал Нахјан.

Тим актом одређено је да влада Абу Дабија да оснивачки капитал у висини од пола милијарде дирхана, односно око 136 милиона долара. По свим доступним подацима, емират Абу Даби је и дан данас апсолутни власник ове компаније.

Зашто је ЈАТ продат страној држави, можда би неко и могао да објасни, али, кад је у питању продаја Аеродрома, одговор се и не назире. За разлику од ЈАТ-а АНТ је успешна компанија која упркос светској кризи послује са приходом и тако допуњује буџет свог већинског власника – државе Србије.

Једини економски оправдани разлог да се АНТ уопште прода, и то једној страној држави, било би додатно улагање у његов развој, али тако нешто од арапских шеика познатих као „заливске циције“, слабо ко озбиљан очекује.

И Телеком Србије је једно веома успешно предузеће у већинском државном власништву. Према извештају о пословању, прошле године је запошљавао 13.229 радника и остварио нето приход од скоро 15,7 милијарди динара, док је на рачуну имао још и 18,45 милијарди динара нераспоређеног добитка из претходних година.

За куповину ове компаније, која би такође у догледно време требало да буде приватизована, заинтересовани су, по наводима самог Министарства трговине, туризма и телекомуникација Србије, Телеком Немачке и Телеком Аустрије.

Чека нас комесар из Беча

Немачки Телеком је акционарско друштво у коме немачка држава директно има 14,5 одсто власништва, док још 17,4 одсто држи преко КфW (Кредитансталт фуер Wиедерауфбау), по величини треће банке у Немачкој у којој савезна влада Немачке има четири петине акција, док су преостале у власништву влада немачких покрајина. Остали власници акција Телекома Немачке су мали акционари, тако да, с обзиром да нема сваки власник акција право гласа, немачка влада са својих скоро 32 одсто капитала има апсолутну власт на редовним скупштинама акционара, па самим тим и у Телекому.

У случају да Телеком Србија буде продат немачком Телекому њиме би се управљало из Берлина и то из ресорно надлежног министарства.

Недавно је мексичка компанија Америца Мовил (у власништву другог најбогатијег човека света, Карлоса Слима) стекла већински пакет акција Телекома Аустрија, тачније 50,7 одсто. Аустријска држава, међутим, и даље преко државне компаније ОЕИАГ (Оестерреицхисцхе Индустриехолдинг АГ) има више од 25 одсто акција, па по закону који важи у тој алпској републици има и право вета на све одлуке које би да донесе већински власник, а за које се процени да нису у складу са законом или интересима компаније.

У случају да Телеком Аустрије купи Телеком Србије нашом телекомуникационом компанијом управљаће неки комесар владе у Бечу, што смо могли да имамо и без крвавог Првог светског рата.

Самим тим, продаја већинског пакета акција српског Телекома немачком, односно аустријском Телекому не би била никаква приватизација, већ пресипање из шупљег у празно, као у случају Јата, само са још погубнијим последицама.

Као што је показала „афера Сноуден“, телекомуникације нису само начин да људи ступају једни са другима у контакт, већ и поље на коме су веома активне службе безбедности свих земаља. Најгора је америчка НСА, агенција која прислушкује буквално цео свет.

Страна држава која буде купила Телеком Србије неће морати више да улаже милионе евра у развој софистициране технологије како би могла да сазна шта српски политичари и грађани међусобно разговарају: биће довољно да нареди свом службенику који седи на некој од високих позиција у нашем Телекому да све те разговоре сними и преда надлежним безбедносним структурама Немачке или Аустрије.

Поред тога што на поклон добија све српске државне, пословне, па и приватне тајне, немачки, односно аустријски купац добија још и Телеком Србије испод сваке цене!

Влада Србије у последње време народ још упорно лаже како ће продати цео Телеком и да ће од те продаје буџет зарадити више од милијарду евра. Држава у овом тренутку поседује 58 одсто акција националног телеоператера, док 22 одсто поседују садашњи и бивши запослени Телекома, као и остали грађани Србије.

Преосталих 20 одсто акција у рукама је самог Телекома који их је својевремено откупио од грчке компаније ОТЕ, али новац за то није дала Влада, која би сада да профитира на њиховој продаји: новац су дали сви акционари (одричући се дивиденди како би се отплатио кредит), као и сами запослени (пристајући на ограничавање прихода ради отплате).

Ако држава и ових 20 одсто, као апсолутни господар акционарског друштва (што је по овдашњем закону једнако као и да је једини власник), припоји свом пакету акција, то би била чиста пљачка свих оних који су годинама плаћали за те акције.

Осим тога, председник Синдиката запослених у Телекому Мирослав Јоксимовић је недавно је проценио да због општег стања на тржишту за државни пакет акција тешко да може да се добије више од 600 милиона евра, а за толико пара (само у немачким маркама) је својевремено Србија под санкцијама продала Телеком италијанско-грчком конзорцијуму. Чак је и онда то било далеко испод његове стварне вредности.

„Бонус малус“ за браћу Вучић

Није много другачија ни предстојећа приватизација Дунав осигурања а.д, још једне компаније у којој српска држава има већинско власништво. Одмах после разарајућих поплава у Србији Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) је исказала спремност да откупи највећи осигуравајући завод у Србији. Ако су те најаве тачне, не треба уопште ни сумњати да ће, као и увек, ЕБРД од наших власти добити на тацни оно што тражи.

У власничкој структури ЕБРД-а највише деоница имају Европска централна банка (коју чине националне банке држава, чланица евро-зоне), америчка централна банка ФЕД и британска централна банка Банк оф Енгланд (чији се власници упорно крију). Остале акције имају централне банке чланица ЕБРД-а, што ће рећи да је и ова банка контролисана од стране страних држава (Србија је такође чланица ЕБРД-а, али на страни примаоца кредита, тако да нема право на учешће у доношењу одлука).

Да приче о продаји Дунава ЕБРД-у нису само пусте жеље актера политичке сцене Србије, показују и недавна дешавања. Одмах после најаве „приватизације“ Дунава поскупело је обавезно осигурање за моторна возила и то изван сваке пословне логике, са само једном намером: да се Дунав са повећаним приходима буд-зашто прода другим државама.

Објашњење за овај поступак је гласило како возачи због смањеног броја саобраћајних несрећа и примене „бонус малус“ принципа плаћају мање за осигурање, па тако осигуравачи мање и зарађују. У тој рачуници се једино заборавило на то да „бонус малус“ важи у свим развијеним земљама где се не користи као образложење за поскупљење и да код мањег броја несрећа осигуравајуће куће исплаћују мање пара.

Спиновање јавног мњења у вези поскупљења осигурања у потпуности личи на уобичајени рад „кухиње лажи“ Српске напредне странке, која је приватним линијама жестоко заинтересована за продају Дунава.

Млађи брат премијера Србије Александра Вучића, Андреј Вучић, управо је у време подизања стопе осигурања моторних возила, а што је најважнији извор прихода сваког осигуравајућег друштва, постао члан Надзорног одбора „Удружења осигуравача Србије“, кровног регулаторног тела које окупља све осигуравајуће куће Србије. Са те функције он ће заступати интересе Фамилије у предстојећој продаји Дунав осигурања а.д.

Смисао ове саге о Дунав осигурању је да сви возачи у Србији морају да плаћају вишу стопу осигурања како би напредњаци, а на првом месту клан Вучића, узео што је могуће вишу провизију при продаји овог осигуравајућег завода и то, највероватније, не неком приватном инвеститору, већ банци иза које стоје националне банке (па самим тим и интереси) других држава.

Уз помоћ наопаких субвенција

Од предстојећих великих приватизација преостаје евентуално још ЕПС, који је у прошлој години остварио профит од 19 милијарди динара и то упркос чињеници да се цена струје у Србији великим делом третира као социјална категорија, јер овако сиромашан народ ни ову цену не може да плаћа.

Судећи према најавама из Владе Србије, за ово предузеће је највише заинтересован немачки РWЕ (некадашњи Рхеинисцх-Wестфäлисцхес Електризитаетсwерк АГ) са седиштем у Есену. И у овој корпорацији, која је прошле године имала обрт од преко 50 милијарди евра и исказала губитак од 2,443 милијарде евра, немачка држава има доминантно власништво.

Око четвртине свих акција РWЕ-а имају немачке локалне власти, а добар део имају и друга јавна предузећа. Део локалних самоуправа је своје акције удружило са једним делом јавних предузећа (као што су штедни заводи или осигуравајућа друштва) и оформило РW Енергие-Бетеилигунгсгеселлсцхафт мбХ & Цо. КГ, које је са својих 16,15 одсто учешћа у основном капиталу РWЕ-а далеко највећи појединачни акционар овог концерна.

Немачка власт, тако, куповином ЕПС-а жели за мале паре да обезбеди себи приступ јефтиној електричној енергији, којом ће, затим, да снабдева сопствено становништво и тиме учврсти социјални мир у сопственој земљи. Због тога никога ни не чуди да је током последње Вучићеве посете Берлину од стране немачких званичника покренут и разговор на ову тему.

Од Јужне Америке, преко Сједињених Америчких Држава, па до Западне Европе приватизоване јавне услуге и ресурси се стално враћају у државно власништво. У протеклој деценији 86 градова је вратило водовод у државну, односно јаву својину. Само у Немачкој је од 2007. до данас враћено 100 енергетских концесија у државно власништво. А Србија би своје енергетске потенцијале да поклони Немачкој?!

Не треба занемарити ни мишљење британског стручњака проф. Ендрјуа Камберса, како власт једино може уз помоћ наопаких субвенција, какве плаћају данска и шведска држава, да наговори приватизоване гиганте из области електропривреде да улажу у област обновљивих извора енергије, што би, да су те компаније остале у државном власништву, ишло много лакше и јефтиније.

Српски буџет те паре нема, јер да их има приватизација нам не би ни требала, због чега ћемо и даље да се гушимо у ваздуху запрљаним димом из термоелектрана, док ће Немци уживати у свежем ваздуху и јефтиној струји из Србије.

Приватизација јавних добара, поготово стратешки важних, као и предузећа која и сада послују са добитком, и данас је, исто као и у блиској прошлости, начин да се опљачка Србија. Али, за разлику од прошлости, када су главни корисници ове могућности били домаћи тајкуни, сада ће највише да профитирају стране државне компаније, као што је на пример Ал Равафед (још једно државно предузеће из Уједињених Арапских Емирата) који по тајном уговору са српском Владом има право закупа плодног земљишта по скоро упола нижој ренти од оне коју су до сада плаћали земљорадници из Србије.

Да ли је боље да нас пљачкају домаћи или белосветски лопови, у суштини није ни толико битно. Важно је спречити пљачку, ко год да је спроводи.


А 1.

“ …Свашта би човек могао да помисли“

Некадашњи министар привреде Саша Радуловић познат је по својим неолибералним ставовима, односно убеђењу да све треба приватизовати и тржишту препустити да регулише само себе. Као такав он је био изричит противник државног капитализма, поготово његове извитоперене верзије у којој предузећа у власништву страних држава купују предузећа која су у власништву српске државе.

Пошто се неколико пута у току своје кратке министарске каријере сукобио са тадашњим првим потпредседником Владе Александром Вучићем био је потпуно игнорисан и занемарен у раду Владе. На крају му уговори, за које се унапред знало да их неће одобрити, уопште нису били ни прослеђивани.

Схвативши да су његово мишљење, па самим тим и рад, непожељни Радуловић је престао да долази на седнице Владе и тиме испровоцирао своје разрешење.

„…Тајни договори са Арапима готово свакодневно дају нове плодове. Цео тајни дил је пакет. Од кредита, преко земљишта, Етихада, Београда на води, градње социјалних станова, путева, чипова, а да за пет месеци у министарству ниједног Арапина нисам видео“, тврдио је касније Радуловић медијима и додао: „…Сав посао са Арапима су водили Синиша Мали и кадрови Млађана Динкића, као и адвокатска канцеларија Харисон која заступа Арапе. Како се посао води, човек би помислио да се Арапи не интересују много за своје паре и имају пуно поверење у Малог, Динкићеве кадрове и ту канцеларију. А они сви раде као тим. Човек би помислио и да то нису арапске паре, него неке наше које су биле прљаве па су се умиле, опрале и средиле, па више нису наше паре и одлучиле да се врате. Свашта би човек могао да помисли .“


А 2.

Напредњаци од Србије праве колонију

Тачеризам је врхунац неолиберализма и име је добио по некадашњој премијерки Велике Британије, Маргарети Тачер, која је бескомпромисно заступала идеју изласка државе из привреде и уништавање синдиката. Три деценије после почетка њеног разарујећег програма британски дневни лист „Гардијан“ објавио је поражавајуће резултате који показују да је тачеризам и у земљи свог настанка довео до пустоши.

Многи извештаји показују да су приватизоване услуге скупље и неефикасније од оних у јавном власништву. Распродаја железнице и метроа показала се као посебно лоша. Гурање привредника у природни монопол довело је до фрагментације, до губитака на годишњем нивоу од 1,2 милијарди, до најскупљих возних карата у Европи, а више су се него удвостручиле субвенције него док је железница била државна, наводи „Гардијан“. Насупрот приватизованом делу железница, део који још није приватизован пружа далеко бољу услугу и ставља годишње 800 милиона фунти у државну благајну (исто као и водовод Шкотске који је у државним рукама).

„Гардијан“ на крају закључује: „Приватизоване индустрије нису успеле да обезбеде ефикасност, одговорност ни сигурна радна места. Оне су из датог монопола лако исисале богатство, концентрисале га у све мањем броју руку, пробудиле неједнакост и нису оствариле суштински важне инвестиције.“

Државно власништво и у земљи порекла најекстремнијег облика неолиберализма добро функционише, па је питање зашто не може и у Србији, како су то тврдили Александар Влаховић, Божидар Ђелић и Млађан Динкић? Напредњачка власт не оспорава могућност да државне компаније могу успешно да послују и у Србији, али сматра да су Срби за тај подухват неспособнији од свих осталих на свету, па се најважнији државни ресурси ове земље поверавају властима других држава.


Милан Маленовић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Коментара: 0


# власт
@



 

[ Додај коментар ]