Др Ана Јаковљевић: Наратив насиља, тоалет хумор и простаклук су печат ове власти

У разговору са мном, дотиче се питања која се тичу свакодневног живота грађана, функционисања институција и правца у којем се друштво креће, говорећи из угла струке, али и политичке праксе.
 

Као правница и народна посланица, да ли данашњу Србију пре видите као правну државу у кризи или као систем који је свесно напустио право као вредност?

- Нажалост као ово друго, јер све што власт 14 година промовише као главну вредност говори томе у прилог. Наметање криминално порно културе са свих медија које конторолише власт, као и начин њеног рад,а који се састоји у грубом кршењу Устава и закона ове земље, уз коментар ПА ШТА, говори да су неправда и бахатост суштина бића ове власти.

Сведоци смо насиља над студентима, грађанима и политичким неистомишљеницима. Са становишта права, да ли је то институционални слом или намерна стратегија застрашивања?

- И једно и друго. Његош је рекао: Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовијештвом. Када власт схвата институције као своју прћију, користиће силу да ту своју прћију и заштити. То можете да видите и по њиховим изјавама у којима се постављају као да су они држава, а не вршиоци власти којима су грађани дали поверење да је врше у општем интересу. Држава смо сви ми. Власт није држава, већ група људи која треба да врши власт у интересу грађана. Тога сви морамо да се подсетимо.

Колико је, по Вашем мишљењу, глас жена заиста присутан у политичком одлучивању, а колико је њихова заступљеност само формална, статистичка и декоративна?

- Нажалост, ова власт је срозала улогу жена у политичком животу, али то је све део ширег начина њеног деловања. Људи без радног стажа ван политике, било каквог стручног искуства и без адекватног образовања су преплавили парламент и јавне функције. Ако на то додамо и проблематичну и вулгарну естетику коју носиоци јавних функција промовишу последњих 14 година, ужасно је тужно на које гране је политика, као једно од најзахтевнијих занимања спала. Наратив насиља, тоалет хумор и простаклук су печат ове власти и требаће нам време да повратимо кулутуру дијалога, поштовања и аргументоване расправе. У таквој вулгаризованој средини као народне посланице опозиције суочавамо се са покушајима да нам лепе разне родно засноване етикете, моје колегинице и мене називају разним погрднијим именима, криминалци испред Народне скупштине су насртали на нас, али кад обећате да ћете се борити, онда не смете да одустанете јер вам је неко због тог обећања указао поверење.

Да ли су жене у Србији данас равноправне у јавном простору или су равноправне само на папиру, док у стварности трпе системску маргинализацију?

- Мислим да податак да жене у Србији користе своја права у обиму од 80% говори сам за себе. Неке анализе кажу да је положај жена лошији данас него у доба СФРЈ. Лоше спроведена транзиција је довела до тога да је оставила за собом много „губитника“. Када се стари социјалстички систем урушио, држава није омогућила механизме да се људи прилагоде промени. Грађани нису имали довољно вештина и знања који би им омогућили да лакше пронађу посао или сами започну своје. Све то је довело до погоршања услова живота, а кроз историју се показало да сиромаштво увек узрокује радикализам, који заправо води ка томе да једни друге не посматрамо као људска бића. Такво окружење се значајно одражава и на положај жена, како у приватној сфери, што можемо да видимо и по броју жена годишње које су страдале од руке партнера или чланова породице, тако и у јавном простору.

Као професорка права, како оцењујеte ниво правне писмености и стручности људи који данас управљају институцијама и какве последице то оставља по друштво?

- Мој главни утисак о овој власти, поред енормне корупције, је велики дилетантизам и нестручност који се огледају у свему што раде претходних 14 година. Пад надстрешнице у Новом Саду је дирекнта последица лошег рада институција на чијем се челу налазе нестручни људи који су у политику ушли из свих других разлога осим да раде у општем интересу. Поред људских жртава, нефункционисање институција има бројне друге последице, од који су сиромаштво и лош животни стандар можда најтеже.

Често се стиче утисак да уместо знања и интегритета доминирају послушност и лојалност партији. Да ли је то, по Вашем мишљењу, највећи отров за једно друштво?

- Нажалост то није само утисак, већ начин рада ове власти. Када су стручност и знање протерани од стране послушности и политичке подобности, онда испаштају грађани који плаћају највећу цену.

Како објашњавате чињеницу да се велики број грађана мири са неправдом, бахатошћу и кршењем закона? Да ли је у питању страх, апатија или дугогодишње навикавање на лоше?

- Грађани Србије предуго живе лошије од грађана у европским земљама. Животни век у Србији је краћи за 6 година у односу на земље Европксе уније. Једна трећина грађана Србије једва крпи крај с крајем. Власт је економску политкиту претходних година заснивала на јевтиној радној снази, плаћајући баснословне новце страним комланијама, док је се истовремено понашала као маћеха према домаћим малим и средњим предузећима и пољопривредницима. Почетком 2024. године та економска политика је почечао да се урушава, јер нема домаћих инвестиција које би допринеле развоју економије. Осиромашени грађани губе наду да се ишта може променити. Бахатост функционера власти и институције које их не кажњавају додатно застрашују људе да подигну глас. Оно што је можда најважније у овом тренутку је да се грађани сете да су они ти којима власт треба да одговара и да је дужна да им обезбеди квалитетне услове живота.

Са правног становишта, који је модус операнди изласка из овог стања: институционална борба, притисак јавности или дубока друштвена промена свести?

- У овој фази је све модус операнди. Ми смо држава која је фактички аутократија и против узурпатора се морамо борити на свим фронтовима: у институцијама, на улици и у међународној арени. Након смене власти велики број стручних и паметних људи ће морати заједно да ради како бисмо што пре оровили земљу од ових штеточина и како би грађани Србије могли достојанствено да живе, јер имамо предивну земљу и све предуслове за такав живот. Једино нам недостаје домаћинско управљање земљом.

Колико је тешко бити жена, правница и опозициона посланица у парламенту у којем доминирају агресија, омаловажавање и политички примитивизам?

- Уме да буде исцрпљујуће, али ако следите идеале за које се борите онда научите да се одморите и да наставите даље. Мене су васпитавали да не одустајем од борбе за оно у шта верујем и да су људи око мене најважније што имам у животу. Када имате добре и праве људе око себе онда нема тога што може да вас заустави у вашој борби. Зато што тада ваше самопоуздање долази изнутра, из вредности по којима живите, и никакви лоши утицаји споља не могу да вас поколебају на вашем путу. Зато је важно са ким идете у борбу.

Ја сам лично и имала велику срећу да ми политика донесе и праву саборкињу Ану Ераковић, посланицу НПС, колегиницу из скупштинске клупе, такође адвокатицу. Ана је и подршка, и критичар, и пријатељ и саборац, и све оно што је сваком од нас потребно када се нађе у оваквој политичкој арени, коју је власт последњих 14 година створила.

Где Ви лично налазите снагу да истрајете у борби, с обзиром на притиске, нападе и чињеницу да активизам често задире и у приватни живот?

- Ја је налазим у људима око мене. Пажљиво сам увек бирала своје непосредно окружење јер вам окружење може бити и највећа слабост и највећа снага, зависно од тога како сте га бирали. Материјалне ствари су пролазне, и не доносе истинску срећу, већ то чине људи. Они који су уз вас и када вам је тешко, али и када вам добро иде и срећни су због вас. Е то су људи за цео живот и таквих се треба држати у овој пролазној и краткој причи званој живот.

Да ли је Србија данас друштво које кажњава знање и интегритет, а награђује медиокритетство и слепу послушност?

- У Србији обични људи поштују знање и интегритет. То је бар моје искуство. Власт је та која не поштује и злоупотребљава институције већ 14 године, желећи да створи друштво према себи. Међутим побуна студената и грађана је показала да у тој намери нису успели и да ми као друштво имамо капацитет за праве вредности, тако да нису успели да нам униште оно добро и исрпавно у нама. Сад само морамо те праве вредности да вратимо у институције.

Како видите улогу жена у будућој Србији? Као равноправних креаторки политика или као вечите „подршке“ у туђим пројектима?

- Мислим и желим да верујем да се ствари мењају и да се све више препознају таленти и способности жена. Можда их још увек нема довољно на руководећим функцијама, али суштина је у томе да пол престане да нам буде важан и да гледамо ко је најбољи да обави одређени посао, као и да за обаљање тог посла буде адекватно плаћен. Такође мислим да би бољи економски услови смањили предрасуде и стереотипе кад су жене у питању, јер је суштина да изградимо друштво у коме ће свако добити прилику да да најбоље од себе и да живи испуњен живот.

И за крај: да ли верујете да се ово „болесно стање свести“ може лечити правом и институцијама, или нас пре тога чека болно суочавање са сопственом одговорношћу као друштва?

- Па прво морамо да се суочимо са свим ранам и сагледамо право стање, а онда да почномо да их лечимо, јер их имамо онолико. Морамо да се сетимо чему служе институције и да власт није божанство, већ сервис грађана и да ако грађани не живе добро не могу други да буду криви, већ само они којима је поверено вршење власти. Политика и јесте посао у коме морате стално да водите рачуна о најбољем интересу грађана, и нема идеалних и лабораторијских услова у којима нека власт ради. Вештина и јесте у томе да за своје грађане урадите најбоље, упркос датим околностима, а не да се функционери власти бахате, шаљу своју децу по инстранству, док грађане убеђују како је паризер најбоља храна за њих. Морамо срамоту и одговорност да вратимо у моду како бисмо коначно почели да живимо како нам и доликује.