15 година од отмице Слободана Милошевића

Након бомбардовања Милошевић се није предавао, већ је кренуо да обнавља порушено. Први циљ Америке, која је била на челу НАТО-а, је био да Косово и Метохију одвоје од Србије, а други да уклоне Милошевића.

Проглашавају га злочинцем, а у злочин му се ставља коришћење силе (војске и полиције) на К и М. Заборављајући да док није дошло до оружане побуне тзв. терористичке ОВК, силе није ни било, а ни избеглица. Како може бити злочинац председник једне суверене државе која никога није војно напала и како му се и зашта треба судити? СРЈ је била изложена ратном нападу запада и албанских терориста, без одобрења УН и Савета безбедности.

После признавања “пораза“ 6. октобра. 2000. повлачи се из политичког живота, али га и даље оптужују и 30. марта започињу хапшење. У кући је имао атомско склониште и могућност да подземним пролазима побегне у шуму, као и троструку оружану заштиту која је могла да га брани месецима. То је било најдраматичније искушење, али је ипак те ноћи био најприсебнији и захваљујући њему није потекла српска крв, јер се предао 1. априла 2001. након добијања гаранције да неће бити изручен Хагу. Гаранцију је потписао Чедомир Јовановић, по овлашћењу председника Владе РС Зорана Ђинђића 31.3.2001. Истога дана изјаве су потписали Коштуница, Милутиновић и Ђинђић да кривични поступак, који је против њега покренут за злоупотребу сужбеног положаја, није покренут на захтев Хага и да ће му се судити у нашој земљи.

У Централном затвору се налазио до 28.6.2001. када је изручен Хагу на основу неуставне одлуке Владе Србије. Поступак за његово изручење покренут је на основу Савезне Владе, која је такође проглашена неуставном. Уставни суд је забранио његово изручење, на основу Савезне уредбе, истог дана кад је и изручен. Из притвора га је извео управник затвора Драгиша Блануша, без сагласности председника суда и истражног судије, што је било супротно ЗКП-у, Уставу Србије и Уставу СРЈ, а само на основу дописа помоћника министра правде Драгана Вулића. Изручен је без одлуке суда, без права на жалбу и без окончаног поступка екстрадиције. Значи, киднапован је и тек на хелиодрому на Бањици (испред хеликоптера), службеник Трибунала му саопштава да га лишава слободе у Србији, на основу налога из Хага. Био је уцењен на 5 милиона долара. Након изручења новац је узет, али се још увек не зна коме је дат.

Пред Хашким судом се појавио 3.7.2001, а 12. фебруара 2002. започиње суђење, које никада није завршено. Без обзира на то што му је ДОС-ова правда ускраћивала бројна документа значајна за одбрану, а истовремено их је прослеђивала Тужилаштву, до краја се борио да докаже да је 19 земаља чланица НАТО извршило криминални акт и агресију над СРЈ и да због тога морају да одговарају. Његов највећи грех је што је бранио државни суверенитет и територијални интегритет своје државе и свој народ. Није добио гаранцију ДОС-ове државе за привремено пуштање из Трибунала, ради лечења, јер је имао озбиљних здравствених проблема са срцем.

Нису му дали ни право на сахрану са државничким почастима, ни право на пензију, чак ни гробно место и ако је два пута био бирани председник Србије и једном СРЈ и поред околности да је умро без осуде, тј. невин. 

Данас, 15 година касније, ваљда је свима јасно да они нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије, јер није прихватао њихове ултиматуме за разбијање СРЈ и отцепљење делова Србије (КиМ, Рашке области и Војводине) због чега је и убијен 11.3.2006. године. 

Вечна слава Слободану Милошевићу и живела Србија!
ДО ПОБЕДЕ!